Delo

438 Д Е Л О која им се пружала. Сами митраљези и карабини послужили су им у нечему, али је то било недовољно. Требало им је артиљерије. „Ми смо се кретали поред пута за Баба-Ески, причао ми је један официр, и били смо немоћни сведоци турског растројства и бежања. Кад год смо пак покушали да се умешамо, један батаљон пешадије, излазећи из колона које су се повлачиле, развио би се дуж пута и осујетио све наше покушаје. Потребна нам је била потпора пешадије и, нарочито, артиљерије. Али тежина артиљерије, недостатак коња довољно снажних да је вуку са нама, увек су нам сметали да је имамо собом. У почетку, код Селиолу, могли смо дејствовати с једном батеријом, која нам је била дата, али нам је после опет одузета. Међутим, што мој саговорник није спомињао, остајала је још једна солуција: акција на коњима. Али она није покушана* и допуштено је мислити, да је коњичка дивизија престављала ствар одвише драгоцену, па се њен командант зато ваљда и показао врло штедљив овог дана, управо због извидничких услуга, које је сутрадан очекивао од коњице, Разлог за то лежи можда и у томе, што кап се има само једна коњичка дивизија, она се не ставља на коцку у борби против пешадије, па макар се ова налазила у повлачењу. Споменимо најзад, да бисмо били потпуни, доцни долазак,. у вече 10. октобра, турских појачања, која беху похитала из. Јане. Сусревши прве бегунце изнад Искибдереа, и ове трупе буду у бегство повучене и растурене у хаосу страховитом, који се не да описати, оне фаталне ноћи, кад је турска армија обасула остацима сваке врсте и трофејима разним све путове који су водили из Киркилиса. Ален де Пененрењ (Прсвео с француског М.)