Delo

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 449 само за оно што се једва може и исказати људским језиком (апсопутне 'геисте), -у свачему они виде само Бога. Ту спадају философи из индијске школе веданта, Грк Парменид, Француз Малбранш. ^ Метерленк се не решава. Он вели: „оба изгледа су, у основи, нерззумљиви, али се дају бранити, па и ако су непомирљиви, ипак се слажу у једној тачци да је из бесконачности за увек искључен и бескрајни бол и безнадежна несрећа". Он је хтео да умири људе и пружио им је своју књигу. Његова књига, као скуп уметнички исказаних хладних, логичких апстракција, има велику лепоту, уметничку вредност. Али да ли ће она одговорити своме задатку? Пре свега, човечанство има три ствари које штите људе од самртног страха: инстинкт, живот и вера. Инстинкт умирује оне који живе по инстинкту. Живот теши оне који у своме тражењу нису дошли ни до каквог резултата. Вера весели оне који су је нашли. Изван те три ствари нико не би могао умирити, утешити и развеселити човечанство. Па кад би нешто и могло дати већи мир, већу утеху и веће весеље, или, кад би бар могло да замени ова три заштитника — опет ова књига не би могла бити то. Хоће ли човек после ове књиге имати „ведру мисао о смрти", нарочито кад прочита ово: „То је најцрња мисао коју човек може замислити (реч је о другом изгледу бесконачности). Кад би она била непобитна, кад би она заиста имала последњу реч велике загонетке, тада би било готово немогуће живети у њеној сенци“. Зар ово може дати утеху, нарочито кад се зна да је то једно крило велике алтернативе о којој смо подуже говорили. Логички, „учињено је све што је било у човечанској моћи“, размишљајући, по геометријским аксиомама, човек у овим стварима далеко не може отићи. Он може направити дуг пут, занимљив, али скоро затворен и кружан, као круг. На томе путу код Метерленка се да опазити склоност да извесне ствари не дотиче, о другима говори, али очигледно врло мало, треће, готово све, не решава. У овим стварима, ако се хоће да цела ствар не испадне све сама контрадикција, онда се тако једино може поступати. Да је усвојио макоје решење, оно се опет никако не би могло одбранити, разуме се говорећи увек све са посматрачке тачке наше рушилачке логике. Зато он не решава ни једно питање. Он, на један магистралан начин, тражи међу Дело. књ. 67. 29