Delo

464 Д Е Л О ниле, и то у корист Бугара, а на штету Срба, па је отуда Србија овлашћена да тражи ревизију уговора. Не само да Бугари нису испунили оно, на шта су се уговором обавезали према Србији, него су шта више тражили и добили, да Србија учини много више од онога на шта је формално обвезана била. Према томе српска влада је по том основу сматрала да је уговор у битним одредбама својим измењен и да се мора подврћи ревизији у погледу и оне тачке, која говори о границама између Србије и Бугарске. Скупштина је са одобравањем примила к знању ову изјаву, и са великом већином гласова усвојен је прелаз на дневни ред. са резолуцијом коју је предложила самостална радикална странка, преко свог говорника г. Драшковића и коју је резолуцију и влада примила, т. ј. солидарисала се са њом. У тој је резолуцији објављено очекивање, да влада неће ни пред каквим обзирима и ни на чији захтев напустити оно, што је у експозеу означено као животни интерес Србије. Под тим се, по општем схватању, разумевала јужна граница са Грчком и спречавање преласка бугарске територије на десну обалу Вардара. Самим тим имали су и Прилип и Охрид и Битољ да остану у српским рукама. После експозеа г. Пашића, тог бесумње одлучног геста, којим се јасно оцртавао пут српске политике, настао је дипломатски рад на остварењу онога, што је обележено као животни интерес Србије. Влада је упутила ноту Бугарској и изложивши своје гледиште тражила ревизију уговора. Тачан текст те ноте није познат, али, у колико се види из резимеа, који је ових дана службено објављен, у тој ноти српска влада није ишла до краја, и у место двеју главних тачака, о којима је требало говорити, реч је била само о узроцима и разлозима, због којих Србија у опште тражи ревизију уговора, а није једновремено извршен и отказ уговора. Српска влада је саопштила Бугарској све разлоге са којих сматра да је уговор изгубио важност у погледу разграничења, али није једновремено и отказала уговор. У место отказа уговора, који је био сасвим природна последица свега онога што је у ноти изложено, дошла је проста изјава да се очекује мишљење бугарске владе о томе. Било је очекивати, да Бугарска неће лако усвојит.и схватање српске владе, и требало је створити чисту ситуацију. Кад се влада позивала на формулу rebus sic stantibus, најприродније је било, да би избегла свако отезање, да просто откаже .уговор. Отказ уговора не би значио ни анексију заузетих крзјева, нити би довео до прекида односа, већ би