Delo

64 Д Е Л 0 кратије, а кариера је у ње живот. У једној монашкој хуманистичној гимназији Горње Аустрије васпитан је овај слободоумник. Учио ie права. Постане доценг и напише одлично стручно дело System des Privatrechts (Wien, Manz 1883) у коме није утајио уметника у себи. Доцније пређе у судску службу, кад му је било 36 година позову га за управитеља Burgtheater-a. За осам година управљања пустио је у тај једини храм класицистичне уметности све модерне, па и натуралисте. Хофрати у ложама скандализовали су се, радознале контесе поклонише му наклоност. Како је био својевољан, те није хтео да „увиди“, послаше га натраг у судство: ,.да нослужи земљу својим великим правничким способностима“. Али ни овде није мировао. Критиковао је стогодишњи грађански законик, ударао је на одредбе казнених закона, освештене крепошћу кроз сто и осам година. Крену га опет с места. Буркард оде као „дворски саветник“ у мир. Одтада није бар морао имати обзира. Указивао је на све скривености аустриске бирократије> ругао се њезиној државничкој мудрости. Велике заслуге стекао је око организовања јавности против страховигих одредаба брачног права. Обећана реформа тог најмрачнијег и иначе не светлог правног поретка Аустрије има се приписати у главном Буркардовој борби штампом и предавањима. Поред свог публицистичног фрондерства написао је неколико тенденциозних драма (безусловно најбоља му је Rath Schimpf), три романа Trinacria, Simon Thums и Die Insel der Seligen. Задња два — нарочито последњи — бацају светлост у аустриско правосуђе, гломазност и апстрактност руковања људским душама. Иначе благ хумор песника досеже местимице дубине сарказма. Искуство и рефлексије осмогодишњег управљања Бургтеатром положио је у великом делу Theater (Manz, 1905) и у социално-психолошкој студији D а s Т h е а t е r (Frankfurt а. М. Loening, 1907). Марта 1912 издануо је овај аустриски Анатол Франс, Николај Гогољ и Бернард lllo, сасвим исти ни с једиим од њих, али од сваког носећи по нешто у себи. Шницлер, Бар и Буркард живели су са Аустријом, њихова дела су свагда бечка и аустриска. Они се више не развијају. Млађи: Хофманстал, Шацкал, Рилке, Сојка и др. само живе у Аустрији. Њихова уметност не црпи сока и састојке из аустриског тла. Они су могли исто тако писати у Енглеској, Италији и Белгији. За њих је Аустрија престала бити културан појам, он политичко-географски. Они су управо „европске патриоте‘\