Delo

24 Д Е Л О 4. О, каквих има светом трагедија, Колико бола сред осмеха сами Колико смрти — докле живот сија, Та сама светлост борави у тами... Дође опет мисао... Није ли тамо можда нека страшна космичка жалост. Нисам ли мирис туге окусио у погледима. (Црнина која траје кроз вечности...) Или какав грех, какав страшан грех, који се не да испаштати... Чујем: „У царству греха, на земљама оним „Свакоме срцу Ја, доцно кајање „Музиком страшном, звоним, звоним, звоним, „Ја, демон бола, црно очајање „За мном не иде никакво свитање...“ Као онај који је гоњен грижом савести, побегох у брзом лету одатле. А после неког времена обрнух се, мрак као и пре, све одевено у мрак. ...Само, негде где бих ја, од ватромета беласа се још мало комађе звезда, Само, негде где бих ја, од светлих водоскока огња, последњи пламенови трну у болној, у тихој смрти. Ехо: „У царству греха, на земљама оним „Свакоме срцу Ја, доцно кајање „Музиком страшном звоним, звоним, звоним „Ја, демон бола, црно очајање „За 'мном не иде никакво свитање". СтАНИСЛАВ ВИНАВЕР.