Delo

ИЗВОЛТЕ НА ВЕЧЕРУ! Александар, 47 година. Павле, 32 године. (Солун. Спушта се први сумрак. На западу иза мрког хоризонта лагано се измењују све нијансе од златно-ватрене до љубичасто - црвене боје, и све то оцртава се у мирном заливу као какав Рембрантов пејзаж, некако нејасније, чаробније. Море је глатко и густо као да је од растопљеног метала. Једва осетљиви таласи попут набора обешеног застора од тешког броката, стижу један другога, губе се и опет се појављују као бескрајне, танке сенке. — Њих двојица седе у малом, отвореном хладњаку на крај башче, до самог жала. Не говоре ништа. Удишу слан, свеж ваздух што им доноси размажен лахор, и ослушкују шапутање таласа, који нежно плачу голи жал као да га милују. И заневши се сваки својим успоменама, загледали су се сваки у нешто оним укоченим, неодређеним погледом који не види ништа). Павле (прекиде ћутање): Шта нам је вечерас? Да нам ко рече да смо сањалице, смејали бисмо му се. Александар: Можда... Па ипак је фантазија једина, која човека верно теши и прати од колевке до гроба. У овим данима глупости и досаде, па кад смо још овако клонули, без воље и амбиције, шта бисмо без ње? П. (занесено): Ето зашто смо толико несрећни! Што све замишљамо лепше него што јест, и што непрестано тражимо и чезнемо за нечим, чега нема на земљи. Овај груби, реалистички живот и фантазија не иду никако заједно, то треба... А. (прекиде ra): Оставите то, молим вас. То су празне речи, то је пут са безброј странпутица који нема ни краја ни циља.