Delo

32 Д Е Л 0 ја сам се састао с њом на општем излету. Јашећи у групи младих људи, нисам се могао уздржати а да не изостанем иза њих, и да не приђем фијакеру, у ком се она с децом возила. Малишани су ме некако зачуђено и радознало посматрали, а она још више застиђена него јуче, оборила је главу не знајући куд ће с очима. Поздравим је. Као да ми је учинила неку неправду или неверу* погледа ме влажним очима и одговори усиљеним смешком. После неколико првих натегнутих речи, малишан се толико ослободио да је изјавио жељу: да би и он волео јашити него седети у колима. Узмем га себи; а он се толико томе радовао, да му се и мајка сасвим ослободила и од срца смејала. Тога истога дана после богатог ручка у сред једког дивног пропланка, кад се разиђосмо по шуми, и кад је један мој друг нарочито одвео децу да купе цвеће и хватају лептирове — ја сам остао с њом насамо. Не тражећи згодније прилике, ја јој изјавим љубав и успем. — Од то доба састајали смо се сваки дан и наша је љубав нагло расла. Међутим је време пролазило, одсуство истицало, и ја сам с тугом у души помишљао, да кроз неколико дана морам напустити овај лепи и безбрижни живот, и да се морам вратити у ону турску паланку са ниским кућама, нечистим улицама и одвратним људима. Паде ми још на ум како сам некад, невидећи месецима лепше и отменије жене, сањарио, чезнуо и уздисао за њима. Не мислећи ни на што, већ просто да задовољим својој моментаној жељи: да у свом пустом и хладном момачком стану видим ову лепу и здраву жену — ја јој предложим: да је поведем собом. Напустити немоћног човека и оно двоје златне деце — није лако ни најлакоумнијем мушкарцу а камо ли скученој и слабој жени. Али нешто љубав и моја „конзулска" титула, а највише моја упорност и обећавања, која нисам никад могао ни испунити, учинише те она постаде неодлучна. Сад је хтела да иде самном на крај света, а други пут опет није хтела ни да чује што о томе. Ја искористим ту њезину слабост, погодим фијакер, и пре него што ми је истекло одсуство одвезем се заједно с њом на станицу, а одатле право преко границе у Турску. Још онда кад сам јој предлагао да пође самном, лепо сам осећао да не могу испунити ни један од оних услова, што обичним људима налаже част и морал; али ја нисам хтео водити рачуна о томе. Довео сам је у свој стан, куповао сам јој и чинио све што је волела и захтевала, и настојао да што више заједнички уживамо, не мислећи шта ће после бити. Али све је то некако слабо пома-