Delo

402 Д Е Л 0 тумачи и анализује сан кад се пробудимо. У исти се мах не може уживати у драми и критиковати је. За уживање је потребна несвесна наивност, а за критиковање усредсређена пажња интелекта, која разорава илузију. У таквих људи не може драма изазвати илузију и у таквих људи позориште није кадро да постигне свој ицеални смер. Само у нижим слојевима народа, који су тако срећни да не спадају у интелигенцију, има још оне чисте поетске фантазије. Они не знају ни за какве теорије позоришне уметности, не знају ни за какву технику драме. Они долазе у позориште без икаквог литерарно-естетскога баласта, без икаквих монденских предубеђења. Они долазе у позориште са свом својом наивношћу чисте душе непомућене лажногд цивилизацијом и, душом и телом, предају се драмском утиску који у њих изазива илузију. Они су необично способни за илузију, јер се у позоришту одричу трезвености, јер нису уопште свесни да су у моменту, кад се пред њима одиграва догађај, у позоришту, да гледају позоришну представу у којој се, као од шале, износе ти догзђаји. То није само најзахвалнији елемент за позориште, него је уопште најспособнији елемент за примање драмских утисака. То је, ето, публика због које постоји позориште и због које се пишу драме. II Позоришту није био увек циљ да изазове илузију. Тај идеални циљ поставило је себи тек модерно позориште. Позориште старих Грка имало је сасвим други карактер, имало је побожан и свечан карактер, јер су комедија и трагедија старих Грка поникле из мимичких свечаности у част бога Дионисија, чији је мит представљао собом борбу коју је имала да води природа од почетка студени до првих пролетњих дана. У част тога бога, који је био символ природе, подизале су се небу тужне и веселе корске песме, играла се кола око статуе тога бога пред којим је горела ватра помешана с разним мирисима. Између појединих песама излазили су корифеји, вође кора, и, у збијеном и кратком изводу, објашњавали су, озбиљно и шаљиво, садржину песама и разне судбине које је бог Дионисије намењивао људима. У тим песмама лежала је клица драмске уметности и Теспис је ту клицу на тај начин развио, што је кору додао једнога глумца, који је са њиме ступио у везу. Есхил је додао другога глумца и на тај је начин створио могућност за-