Delo

404 Д Е Л О гледалиште тих позоришта било срачунато за 30.000 до 40.000 гледалаца. Тај разлог је за нас савршено споредна ствар. Он само доказује да су таква средства још и могла распалити фантазију, али да нису могла изазвати илузију. Али, није само та монструозност, коју су собом представљали приказивачи, спречавала да се илузија појави, него је њу спречавало и целокупно позориште старих Грка. То је био колос под ведрим небом, изложен свима ћудима природе. Гледалац није могао доћи у оно душевно стање које изазива илузију, није могао пасти у самозаборав, јер га је и најмања ствар могла пробудити из заноса и полусна у који је почео падати. Из тога самозаборава могли су га тргнути и киша, и грмљавина, и севање муња, и фрктање коња који су стајали у близини позоришта к чекали на краља и остале великодостојнике. Ту је илузију спречавала и светлост дана која је гледаоца опомињала да је у позоришту, јер јасно види не само свеколико позориште, него и гледаоце пред собом и цео сурови механизам позорнице. У модерном и затвореном позоришту, где је гледалац у полутами од које одудара светла позорница на којој се одигравају догађаји, он се осећа савршено усамљен и ништа не скреће његову пажњу са догађаја чији је он сведок. Ту илузију, најзад, спречавао је и етички карактер античке драме, који је гледаоца гонио на размишљање, гонио да чини поређења између својег карактера и карактера главнога јунака, између своје судбине и судбине тога јунака. А свесно размишљање не разорава само илузију, него и фантазију. Позорница средњега века, на којој су се представљале мистерије, миракле и моралитети, није, тако исто, била погодна да изазове илузију. Она је, у најсрећнијем случају, могла само потенцирати верски фанатизам. Средњевековна позорница мистерија, миракла и моралитета, уосталом, и није имала никаквога уметничкога циља. Она је, док је световна комедија још није била заменила, у рукама свештеника, била знатно и моћно средство црквене пропаганде, била млака реакција незнабожачке и јеретичке позорнице „која је распаљивала бестију у човеку“. Она је, најзад, била очигледна настава из катихизиса. Техника тих црквених позорница, тако исто, није била погодна да изазове илузију догађаја који су се, са гломазним и наметљивим апаратом, одигравали пред гледаоцем и слушаоцем. Подељена на три дела, на небо, земљу и пакао, она је тако откривала цео