Delo

366 Д Е Л О злочин без кајања. Хамлет убија Полонија, па се зато иронично смеје, пропраћајући га вицевима на онај свет. Али то има и других разлога: ова иронија Хамлетова је из свесности ништавила нашега живота. Ова је свесност тако јако развијена код Хамлета, да се он смеје убијеном човеку. Ово место силно дела на човека — кад Хамлет са олимпијске висине посматра умирање човека, кога је мало час убио. А ево зашто она тако силно дела на човека. Зато што је сваки човек добро настао да одржи живот и учини га што пријатнијим, сматрајући његов престанак за велику несрећу, док Хамлет као савршен мудрац види живот у вечности, а у животињском ланцу живота само једну тачку због које се не треба паштити. И онда се морамо њему дивити кад стоји пред смрћу са хладним, ироничним осмехом; ми му се морамо дивити, који стојимо са страхом и побожношћу пред смрћу. И ако постоји неки бол код Хамлета, то је стога што је у опште такав светски ред, а не због њега лично. Хамлет увек готово изолује своју личност, па говори у опште о светским стварима. То га чини нарочито симпатичним. Хамлет је племенит. Он воли свакога и пристао је великодушно на сваку жртву за другога и опрашта свакоме; Хамлет је груб до убиства — он убија Полонија као од шале. Хамлет је идеалан младић. Његова млада душа зна само за велике покрете и све њене мисли су узвишене; а Хамлет је осветник, што с највећом страшћу прободе краља мачем. — Хамлет не опрашта увреду. Хамлет је меланхоличан. Тешке, туробне мисли увек ћуте на његовом лепом челу; Хамлет се шали иронично, а понекад тако распусно и без граница, да га околина са чуђењем посматра. Његове су шале некад и голе и иду до краја, оне нису нејасна илузија, која може свакојако да се тумачи. Такав је онај распустан дијалог у позоришту између Хамлета и Офелије. Хамлет просто тако исказује своју жудњу за девојком, да га Офелија пренеражено слуша. Без икаквих обзира он јој каже шта би желео, управо шта жели у оном моменту кад стоји пред њом. Хамлет је велики ум. Из генијалног мозга сијају велике мисли, које нам објављују мрак овога света. Са тамног чела сијају мисли, као мисли са тамног поноћног неба. Често лица, са којима он долази у додир, и не знају за узроке својих радња и душевних покрета, а Хамлет им их открије једном реченицом,