Delo

ПОПОДНЕВНИ САН ГОСПОДИНА ПЕТРОВИЋА 15 поново поче да чита последњу серију указа. Имена су му била позната; знао је скоро све те чиновнике, познавао карактер, заслуге и односе свакога од њих. Напрезао је памћење, да се сети свих ситуација и тренутака у којима је познао те људе. И сети се много прљавих ствари из живота тога срећног, одликованог и унапређеног света. — Боже мој! Боже! промрмља меланхолично и склопи очи. Напољу је био весео и сјајан дан. Чуо се цвркут у дворишту и жагор на улици. Осећао се нагли одлазак оштрих зимских дана. Аксентије Петровић је лежао на своме дивану. Али његове мисли нису имале мира. Он ослушну, јер неко закуца на вратима. Скочи и отвори. На прагу је стајао разносач новина. С улице се чула удаљена вика и ларма, као да је варош у узбуни. Видело се црвено небо преко кућних кровова, као да гори огроман пожар. — Шта је то? упита г. Петровић тихим гласом. — Протести, одговори разносач брзо, ћушну му у руке нови број новина и ишчезе. Г. Петровић отвори лист. Он је мислио да је то „Званични Дневник“, који је редовно читао и примао. Али, гле! Великим, црвеним словама стојало је штампано „Истина“. — Нов лист, помисли г. Петровић. Он оста на прагу, рашири новине и прочита: „Привремена влада Народне Воље (Зашто воље? помисли г. Аксентије) објављује свима и свакоме да је режим мрака, лажи и корупције оборен. Позивају се сви грађани да данас, у два часа по подне, дођу на трг Слободе, где ће се прочитати прокламација права свакога човека и упутства за срећан живот индивидуе. Нико не треба да се боји; сваки ће доћи и рећи што мисли. Право поштене речи је неприкосновено. Живела Слобода!" Одмах затим био је „Преглед дана". Ту се јављало да су министри пређашњег режима затворени, да ће им се судити јавно и да ће, по свој прилици, бити осуђени на смрт. — На смрт? Грозно! рече у себи г. Петровић. Он зграби свој жућкасти шешир и штап без дршке и журно изађе на улицу. Видео је људе који су журили, чуо је неке нове, разуздане и слободне песме, видео носила са рањеницима, наоружане руље грађана. — То је преврат! сину му у глави. — Како су смели само?