Delo

КРОЗ живот 25 И као увек, кад се који драги покојник у свечаним приликама спомене, грунуше јој сузе из очију и готово гушећи се од суза загрлила је Милицу: „Немој мислити, чедо моје, да тетка хоће тебе да наговора. Ја ти само кажем шта ја мислим и како је у нашој фамилији досад бивало. И све су биле срећне с мужевима..." И сузе јој поново грунуше, које сад као да беху изазвате успоменом и на остале добре мртве. ЈЂубав се да истина сугестовати, али утицај, што га околина врши на девојку приликом удаје није сугестија љубави, но сугестија да ће моћи волети свога „будућег". И девојке, не навикнуте, да се саме одлучују (а девојке су већином таке, па и онда, кад мисле да су се саме на што одлучиле), подлежу тим утица јима, и знајући добро да не осећају љубав, теше се будућом љубављу. То се огледа у оним готово стереотипним речима, с којим девојка дочекује свога вереника: Мислим да ћу вас моћи волети. Али те речи ипак није једна од друге научила, но су једнаке само стога, што у истим приликама, истом чуству одговарају. А у том се тренутку одлучују другом љубави, љубави према онима, за које знају да их воле, да жртве за њих приносе, да им сваке услуге чине, — али који су у тим моментима при свем том ипак више свесни о својим правима но о дужностима, што их према детету имају. И родитељи, крај све своје љубави, обично гледају једнострано на ту ствар. Склапајући брак свога детета они не мисле на улаз у-њ, но на средину или и на крај његов. Њихова је главна тежња да дете своје сачувају од животних борби и од материјалних неприлика. Остало све сматрају „ситницом“, која сама собом долази, па, шта више, без које се може и проћи. Тако је било и код Милице. И она је стојала сад пред тим питањем с потпуном неодлучношћу и непоузданошћу младости, када не љуби. Од њезина пута, чуством одређенога, и само њим, и ничим другим, ни ломена. Хтела је да тражи себе, а није могла да се издвоји од своје околине. Најзад јој се учини да себе може наћи само у својој породици, и породично чуство узајамности претегло је сву њезину недоумицу. Милица је седела крај свога вереника, али није осећала радости. Она се сећала, како је некад у замишљању унапред осећала сласти тогауживања: рука у руци, срце на срцу, и тајно, нечујно проткивање мисли и чустава. Тај је сан постао јавом, али није донео оно што је замишљање изнело. Рука је била у руци,