Đul-Marikina Prikažnja

57

лет, такој сп је бпла кротка мајка мн. Узе. јадна, да ме теши, да ме молн да ћутим а и сама плаче; аја оћу да гу послушам, а не могу, јербо: ем сам остала у посмешу, ем сам загубила оној за што ме беше мнло, мило, мпло... А Ђоша пак к’д је видеја што напраји татко ми, дигаја се сас онија тројпцу мужи, друсто на сина му, та у Господина; Аман! заман! Господине! Даја сам нишан на аџи-Костадиново девојче Јоште у меснпце, у редовату недељу; спраиЈа сам за свадбу с’га све, а аџп-Костадин не ми дава девоЈче си: остадомо у поомешу и Ја п моЈ син Димитри Је. Ш’ ћу, Господине! аман! заман! А Господин: ВикаЈте аџи-Костадина да га питам заш’ не дава девоЈче. Викнуше татка ми. Отиде Једнаг. Г осподин пита: Заш’ не даваш, аџиЈо, девоЈче, к’да си Је под нишан за ДимитриЈа Ђошинога одамно ? А татко ми: Ете, ш’ ћу да праЈим, Госнодине ?,.. Неће си девоЈче. Господин пак: