Dubrovački razgovori

106 АМБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

своју слави! Нека правда влада међу нама. Јер човјек мора знати да он једини прописује казне и дијели награде. Мора знати да нема никога који би његове грешке и неправде ис прављао, да је људска пресуда последња. Човјек, остављен самоме себи, има страховиту одговорност. Мора знати да правда и љубав уопће не постоје ако нису међу људима. Глас којим вапијемо дигнувши очи к небу, губи се у хладној равнодушности међузвезданог простора. Стога поглед свој и глас управљам у долину, теби, мили Граде мој: гаји љубав, брани правду, чувај слободу.“

Мрак се хватао. Летње севање иза видика откривало је тренутно додир неба и земље. Дубровник као да је утонуо у велику дубину. Цвет рогача ширио је сада свој топли отужни _ мирис.

КРАЈ