Dubrovački razgovori

48 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

ника! Плодна житница као и Стиг или Звижд. А овако кад путујеш Мачвом обузима те неко неизрециво осећање. Шта је тог Душа коју јој је дао мој незаборављени Јанко.

Милован је неко време ћутао, с осмехом у бради, као да тичког Силена са окрњеним носем.

— Слушајући, Божо, твоју свирку на овом обоу, излазиле су ми пред очи сеоске слике, и сећао сам се Јанкове песме. Како је он певао народне песме из своје Мачве, тако што више се неће чути! Глас му је био као мало промукао, таман и мек. Не знам зашто, али у њему је било ноћи и месечине. Па кад би запевао притворивши очи, нама би се указала бескрајна мачванска равница и све оно што је Јанко обесмртио. Те се песме данас не певају више. Преплавиле су нас одвратне „севдалинке“. Слушајући на нашем радију како запомажу од „севдаха“, „дерта“ и чежње да „мрсе косу“ и љубе „медна уста“, дође ми да им викнем: „Та оставите нас на миру с вашим ђубретом!“ Заиста је штета што они који певају или говоре на радију не могу да виде, као глумци у позоришту, како слушаоци примају оно што им шаљу. Они су заклоњени, а ми смо изложени. И зато тамо хватају заседу којекакви говорници и „уметници“ који не би смели да изиђу на очи публици.

Божо је био устао и, попевши се на столицу, узеде са библиотеке једну стару флауту која је лежала испред неколико 6окала са анатомским препаратима п једног малог аутентичног античког Силена са окрњеним носем.

— Имам још једну свиралу, рече Миловану, показујући му инструменат. Видим да те моји инструменти занимају. Ето овај флаут је припадао једној старој нашој властеоској обитељи, чији је један члан некад био у Немачкој и тамо учио флаут у Јоахима Кванца, учитеља Фридриха Великог. Инструменат је из тог времена. Пронашао сам у истој породипи и велико дјело Кванцово о свирању на флауту, штампано 1752-3. године. У томе дјелу је исцрпена вјештина свирања на флауту, од бога Пана до мајстора Кванца. Данас је дјело само у нечем застарјело, као на примјер кад се свјетује да се за вријеме свирања, ако се доња усна озноји, та незгода отклони с мало праха узетог са перике.

Крај прозора Зец је, настављајући ранији разговор, излагао дум-Нику у каменоме одушевљењу:

— Ништа није тако чудесно велико као оно што је човјек из камена створио. Дао је дух камену. Из каменога бријега саградио је храмове, извајао богове и божице. Тешко је замислити ла се у каменом блоку није на неки начин већ налазила Праксителова Афродита, да је он њу извајао, а не само открио. Нема