Dubrovački razgovori

74 АУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

и у простору винуо у надчовјечанско, јер у томе оквиру не може живјети, није дома.

Говорило се потом о моралном васпитању. Зец је и на томе пољу развијао своју тезу:

— И у том питању преувеличава се значај школе. Прије свега, и ту је главно какав се ко родио. Сваки од нас зна за поштене и складне људе, који су одрасли у најнижој моралној средини; и обрнуто.

— Свакако, прихвати дум-Нико, без нарочите Божје милости која је, признајем, доста ријетка, не може се усадити у наше срце оно за што нема мјеста, нити се може ишчупати оно што је у њему укоријењено прије рођења. Људи долазе на свијет са својим главним манама и врлинама. Али, далеко од тога да је одгој немоћан у сваком погледу: он неће створити оно чега нема у нама, али ће клицу добра открити и развити, као што ће клицу зла пригушити.

— Ни у том погледу не треба претјеривати, рече Зец, јер онај који нагиње добру запамтиће један једини добар примјер међу тисућу рђавијех и угледаће се на њ, као што онај који нагиње злу неће примити ништа од тисуће добријех примјера. А свугде се може наћи бар по један примјер добра или зла.

— Најјачу одгојну моћу, рече дум-Нико, има обитељ. Што може школа са својим теоријским поукама, према свакидашњем живом примјеру породицег Што вриједи у школи проповиједати идеализам и поштење, ако се на дому обожава новац а не поштење. Обитељ најприје, затим друштво уопће, средина у којој дијете живи, од одсудног су утјецаја на његово морално васпитање. Васпитање, а не знање, има бити главна сврха школе. Али не прецјењујмо њену моћ у том питању. Зато је права безочност када друштво данас пребацује школи што омладина није онаква какво оно није само; кад министар који је промијенио готово све странке тврди да омладина нема карактера; кад божје слуге које сеју мржњу проповиједају љубав. Ништа не значе ријечи, него свакидашњи примјер. А у томе породица има највећу моћ. Породица, породица, то је све.

— Зато је ни један од нас није основао, примети Милован.

— Јест, прихвати Божо, и зато смо сви ми овђе промашили свој живот. Могли смо имати не знам какав успјех у послу којем смо се одали, али нијесмо испунили ону дужност без које су све друге, на концу конца без смисла. Ни један од нас нема порода, бар колико ја знам. А то значи велику смјелост и одговорност пред законима природе.

— Ако се кајеш, дундо-Божо, рече Милован, доцкан је.

— Има их који се за нас одужују, примети Зец.