Dubrovački razgovori

76 ХУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

подложно банкротству као љубав. И нови нараштаји се заваравају редом, не користећи се искуством претходника. Сваки заљубљени младић или дјевојка мисли да је пронашао нешто ново и велико. А сва та осећања развијају се по истом шаблону, на истим илузијама. љубавници се лудо воле, готови су дати живот једно за друго, неки пут га стварно и дају. Затим се често дешава да постану више или мање равнодушни једно према друтом, не ретко се омрзну, неки пут толико да се не могу трпјети, а дешава се и да пожеле смрт једно другом. На жалост, много је таквијех примјера у браку и ван њега. Ја сам увијек имао пред очима ту понижавајућу природу љубави, што је брзо у мени угушивало свако одушевљење. Због тога ћу остати нежења, рече Зец. "

— Ипак, примети дум-Нико, има супружника који се нијесу разочарали, има срећнијех бракова, до краја срећнијех.

— Јест, одговори Зец, — и по његову брзом одговору видело се да је о томе већ размишљао и утврдио своје гледиште, — јест, има их, али не на основу љубави. У животу супружника постоје три ступња; после првог, илузије чулности, која их везује неко вријеме, настаје други ступањ: самилост, да не кажем међусобно сажаљење при сјећању на прошле илузије; најзад, кад остаре, кад и самилост ишчезне, љубав старих парова представља дугогодишња навика једнога на другог, као што се човек навикне на своје старе папуче ...

— Хе, синовче! узвикну Милован уз усклике целога друштва, разговараћемо о томе једнога дана, ако Бог да.

— Стари супружници много лакше прежале једно другог него што би се могло помислити, упорно настави Зец. Старац који остане сам обично се тужи на то што нема више неге. А по правилу, и старци и старице кад обудове оговарају несталог дугогодишњег друга и осјећају неко олакшање.

— Е, то је одвише! узвикну дум-Нико.

— То је све на основу помњиво испитане стварности.

— То значи одузимати људима најљешше илузије живота, примети капетан-Лесо. _

— Најљепше илузије, извор највећих разочарења, одговори Зец. Много би срећнији био човјек кад би тражио срећу у ономе у што малочас рашчланих љубав: у међусобним услугама разне врсте, према добу живота, и у међусобном сажаљењу.

— Добро, синко, а шта мислиш о материнској љубави2 запита Милован.

— То је већ нешто сасма друго, и чудо је да се и једно и друго назива истим именом. Материнска љубав је сва у духу, не-