Dva carstva : roman

958 БРАНИМИР ЋОСИЋ

пред четом Јуда; налазе Га, хватају; а ученик Његов Петар имађаше нож и замахну да га одбрани; али Он диже руку (јамачно тужно осмехнут) и рече: Чашу коју ми даде отац зар да не пијем и предаде се.

Радмила све више осећаше лакоћу. Све јој се сада чинило простим и лаким, ништа више није постојало чега се бојала. Он ће разумети! — помисли она и поново поче у себи развијати сав сплет разлога. Али када се врата изненада отворише и у собу скоро улете Срба, она са запрепашћењем примети да све оно јасно и лако ишчезе у часу; да од свих разлога, тако уверљивих (за њу наравно) не остаде ни један. Оно у чију се помоћ уздала, оно што ју је до тог часа држало и носило, беше нестало. Она се са муком диже са свога места и једва изговори:

— Оставите ме... изађите.

Оно мало забуне што беше остало у Срби би развејано у часу; оно што још домало час беше само сумња, била је сада стварност. Он плану и пришавши сасвим Радмили:

— То је свер

Она се осети еетнурио 5 и устукну.

— Ја не могу... изађите.

— Сам не излазим.

—Не могу, не могу... — прошапта она поново, сасвим изван себе.

— Ја сам донео пасоше, новац је спреман.

Радмила је све више губила земљу под собом. Са страхом је опажала како јој тело од саме близине његове почиње да трепери. Она заборави на све, на златне степенице, на човека из таме са прободеним рукама, она гледаше само како јој се крв пење.

— Радмила...

— Зашто си ме остављао самуг — упита наједном она, са гласом који је одавао и несигурност и очајање. Али у истом часу она осети да то није требала рећи. Уплашена да није рекла више него