Dva carstva : roman

260 БРАНИМИР ЋОСИЋ

— Али ког Шта

— Он, он... Срба, он тебе хоће да убије, то сам лепо видела. Слушај ме, Мишо... Господе, он се диже, он неће да ме чује, он неће да ме саслуша, он ме гура! — Она најзад зарида и, срозавши се сасвим до земље, она му обгрли ноге. — Ја те волим мој Мишко, ја те волим иако сам ти згрешила... све ћу ти казати, све, од почетка... до краја, ти слушаш, ти слушаш 2

Карамарковић осети како губи дах. Нешто ледено стеже га око срца. Је ли дошао часг Он у свести пређе пут који његова рука треба да учини до дршке од револвера.

— Ја нисам знала шта чиним, — настављала је Радмила задихано, — у моје тело се било увукло нешто страно, не, страно, него познато, опојено и... што нисам могла да савладам. Јесте, Мишо, ниједном ја нисам помислила на оно што чиним; била сам као у бунилу. Или не. Мислила сам, разумевала, али то нисам ја добровољно... једном, била је ноћ... — Она нагло подиже главу: — Зашто си ме одгурнуо тога вечера» — Она се све више дизала: — Јесте, ти си крив, то је истина, ти си ме нарочито гурао од себе, ти си ме избегавао у последње време, ништа те није занимало, ни

шта радим, ни шта мислим, ни шта осећам! — Она поново клону:— Да си ме заштићавао, да си ме заштићавао!

Све то би тако неочекивано за Карамарковића, тај плахи и необуздани говор Радмилин, то очајање, та страсност, те оптужбе, да он никако не могаше да се ишчупа из непокретности. Он још не разумеваше све, он још не беше на чисто о чему је реч, мада осећаше да се сада, у том тренутку док он о томе мисли, решава питање његовог живота. Од свега он јасно разумеде само последњи узвик Радмилин, и нагло му севну у свести питање: је ли све готовог Откуда му тај бес, откуда најзад право, када баш он беше учинио све што је до њега стајало, да до тога дође» Он шчепа Радмилу за рамена и издиже је према себи.