Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 267

опростиво. Зашто је нерасположен, зашто ћутиг Она се најзад, после дугог устручавања спусти крај његове фотеље, и, сва треперећи од бојазни да не буде одбијена, она положи главу на његово крило. Хоће ли је помиловатир Хоће ли јој, као некада, спустити руку на косу» Та неизвесност потраја највише једну секунду, али се Радмили и то учини бескрајно дуго. Ко би знао зашто, и Карамарковић тај прости покрет беше узео за велику ствар. Као да је, дотаћи јој се косе, значило примити све оно што је Радмила хтела, и то примање признати. Пристати, покорити се» Он беше више него икад далеко од смрти, па ипак је било нешто што га је задржавало. Али и поред тога, и поред његове будне свести и широко отворених очију, он положи руку на Радмилину главу. Шта чиним > — питао се он. — Ја нисам хтео слободу да јој понудим... Та ја нећу, ја немам више права! Међутим, та жеља да се дотакне њене косе била је тако јака, да јој се он покоравао, немоћан.

Има осећања која су сама по себи, због своје нежности и флуида, осуђена да никад не буду у реч пренесена. Потребна би била само једна погрешна реч, па да свега, као чаролијом, нестане. Све велике катастрофе, сва велика ускрснућа су безгласна. Шта се може рећи, шта исказати од све оне множине мисли које недовршене (али од нас схваћене!) пролећу нашом свешћу, као варнице у ноћи, од све оне множине осећања, нада, жеља, снова, планова, који у једном часу испуне цело наше тело» Има их и који говоре, али и тада, то није говор, то нису речи, то је бујица која носи собом све, која више скрива (због своје обилности) него што казује, још чешће то буде гомила глупих отпадака свакидашњице него оно што хоће да се каже. Зато су сва помирења сладуњава, све изјаве љубави сиромашне и обичне, све речи љубоморе простачке, ако се слуша само смисао изговорених реченица. И Карамарковић и Радмила осетише немогућност да искажу то све и зато не