Dva carstva : roman

16 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

поглед мирно управи на њега и на г-цу Јовановић. Једна тужна благост, затим један мали и као уплашени осмех давао је тој жени нечега нарочито милог и занимљивог. Од првог погледа Срба осети да та млада жена није као сав тај остали свет око ње; њена отмена и проста хаљина давала је целој њеној појави израз чедног и озбиљног. Неки мирис лебдео је око целе њене прилике и Срба се, пришавши јој, толико збуни, да једва нађе две-три речи да њима изрази своје задовољство да јој је представљен. Додир њене руке произведе у њему толику узбуну да читавих неколико часака није знао шта ће са собом. Он остаде после тога све до краја вечера крај непознате, некако нарочито смирен и озбиљан. Не знајући ни сам како, разговор се водио, чак доста духовит и лак, и када дође час да се опрости, њему се учини да је све трајало мн сувише кратко. Док јој је помагао да обуче капут, млада га жена упита:

— М ви јамачно идете сутра са нама на тај излет»

= На излетг и онда иако није знао 0 каквом је то излету реч, он додаде: — Ја увек идем тамо где се ништа не ради.

То је било скоро заказивање састанка. Када непозната оде, Срба упита неколико познаника, али му нико не умеде одговорити ко је она, сем:

=— То је рођака г-це Јовановић.

Мало касније Срба задржа домаћицу и повукавши је у један кут, одмах упита:

— Ко је та млада жена» Одакле долази» Зашто је досад нисам ни једном видео

— Ах, топ аш!, ви би много хтели да дознате наједном! — узвикну г-ца Јовановић. — За данас вам је доста да дознате њено име и да ми је рођака, а сутра даље. Збиља, сутра идемо на излет. Тића ће вам дати све податке... биће нешто нарочито! — Како Срба није одговарао она додаде: — Мо ећез Чех појтез... шта се мислите! — и не чекајући одговора она пође лругим гостима: