Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 269

сводовима неке цркве расправљају, човека и жене на магарцу, и скривеног детета у недрима; затим живот тешког неба, отворених гробова, ускрснућа, и поново краљева што у рукама држе своје задужбине, и поново анђела што пролазе овамо и онамо, саветују се, шапућу или гледају. Али Карамарковић немаше времена да гледа. Својим тешким ходом он дође пред олтар и онда управи поглед на распеће у врху иконостаса. У цркви је био сутон, али се лепо разабирало, под тамним сводом, тело Христово. Он постоја тако тренутак, учини покрет као да ће се прекрстити, али га нешто задржа. Он се не прекрсти већ журно (као да га је страх гонио!) изађе из цркве, лупајући јако штакама о камени под. Нашавши се пред вратима он помисли да све ипак није свршено. Остајао је увек Срба, и Карамарковић скоро зажеле да га што пре сретне.

Х0АХ

За то време Срба је, потпуно обучен, лежао на кревету у Василијевој ћелији и гледао у таваницу. Василије је шетао од прозора до врата, застајући с времена на време и посматрајући тужно свог новог пријатеља. У неколико махова он заусти нешто, али тек после дугог ломљења, он проговори. Имао је уморан израз као човек који је сустао доказујући неку ствар; или молећи за нешто.

— Послушај ме, ти треба да одеш.

Срба не одговори. Он се само мало помаче на кревету и настави да гледа у вис.

— Ја те разумем, — настави Василије, твоја је таштина сада у питању.

— Не разумеш ти ништа! — одсече одједном Срба. — Куд би ти разумео!

— Имаш право, ја не схватам све. Али оно што разумем и видим, то је да сада не идеш добрим путем. Јесте, ја видим шта хоћеш да кажеш, ја сам калуђер, ја нисам човек...