Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 271

сно, да имамо живот испуњен једном „великом љубављу“. Наравно, ми смо унапред створили слику те „велике љубави“, нешто што је сложено од љубави наших омиљених јунака у романима...

— Ти верујеш да нас романи толико дирају 2

— Добро... слика створена произвољно, пре ма склоностима и жељама. И онда, од тог часа, човек престаје да прима утиске и да ужива у њима. Он иде и тражи. Наилази на једну особу која је љупка: је ли тог — пита се. У почетку преувеличава њене врлине, тако да када на крају у њој нађе само љупку особу, коју би можда могао волети да нема оне створене слике у себи, он осети разочарење, али разочарење у толико јаче у колико су његове наде биле веће. И онда, та се историја са „разочарењем“ понавља. Видиш, ја сам уверен, да свих тих разочарења не би било да се човек не труди да нађе оно чега нема. На страну, што тако постаје мање-више манијак, што прође крај жене која би му могла бити срећа у животу и не приме тивши је, што прође, са презирним осмехом, крај кротких и нежних особа које га искрено воле. Та он је рођен за „велику љубав“, за „страст“! Сваку ствар, сваку чињеницу ти објашњаваш на свој начин, у прилог своје велике љубави, од свега једино што видиш то сити, и ако сада дође и са њене стране мало нежности (та емоција се тако лако преноси, а жена је скоро као огледало!) ти се потпуно изгубиш, заборавиш како се зовеш, где живиш, сан ти се остварио.

— А у ствариг — упита иронично Срба.

— У ствари ти си просто жртва своје уобразиље. Василије заћута. Он тренутак гледаше кишу која је шибала прозорска окна, па се онда поново окрете Срби:

— Има два могућа завршетка томе. Први је када жена, занесена том лажном ватром, којој је она најмање узрок, пристане на све. То је најстрашније. То је пропаст. Треба само неколико