Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА . 277

— И зашто сам се затворио» Као да не могу да учиним штогод нежељено и поред твога надзора! Василије га гледаше непомично. Он нагло приђе вратима, откључа их и отвори:

= Ти имаш право, ово је детињарија, а ти си човек, ти знаш шта треба да чиниш.

Срба учини покрет да изађе, али се задржа на вратима. Он се окрете и поново се врати кревету на који леже. Василије изађе да би се мало касније вратио са сиром и хлебом, али Срба одби да једе. Вече проведоше ћутећи. Најзад, заморен, Василије простре по поду и леже да спава. Он остави запаљену свећу на столу.

— Врата нисам закључао — понови он после малог ћутања.

У соби завлада дубока тишина. Прозор беше отворен и воштаница је плавила под ударцима свежег ваздуха. Срба се усправи у кревету и обгрли рукама савијена колена. Он пажљиво посматраше неравне зидове, превучене пожутелим кречом, гвозден кревет, чамов сто претрпан књигама, стару икону Богородичину, тамну, замишљену, изгубљену у своме мрачном углу. Он се загледа најзад у Василија који је лежао на поду, увијен у то грубо ћебе, са сламним јастуком под главом. Не, Срба никад не би могао водити тај живот. Наравно, он није видео све, није могао замислити све. Међутим и то што је видео, та мала и полупразна соба, ниске и трбушасте таванице, одбијала га је и од саме помисли на манастирски живот. Чак више него и та тужна ћелија, један осећај будуће празнине, једна потреба ширине, покрета, борбе, онемогућавала је ту тренутну мисао на калуђерство. Срба је осећао да то није живот за њега, па чак ни за њега очајног.

Он полако отвори врата и изађе у двориште. Оборене главе он стаде шетати поред цркве. И корачајући тако, он је све јасније осећао. да је онај страшни тренутак, када је био спреман на све,