Dva carstva : roman

280 БРАНИМИР ЋОСИЋ

препреке његовим сновима биле веће, ударци стварности јачи. Он је личио на оно камење што се одрони у планини, оштро, пуно кривина, неравно, и које потоци горски ваљају месецима и годинама: када се нађе у низини, оно је заобљено, сјајно, глатко. Срба је био ношен животом, формиран, котрљан, дотериван и у оном тренутку када је мислио да је још увек исти, он у ствари више није личио на самог себе.

У овом тренутку, док се шетао под звездама, он само осећаше, као што рекох, да се нешто завршило. Још до пре неколико часака, он је мислио на силу, још колико јуче он је носио у џепу револвер спреман да уклони препреку која се пречила између њега и среће; у овом тренутку он је видео да то није било решење. Све до овог догађаја он схваташе живот некако опште, некако сувише једнолико: само се тако до краја може по ]мити његово детињско бацање према „поправци“ или према „животу“. Али та ненадна одлука Радмилина, онда његова побуна, његов револвер, па на крају откриће тог осећања да он помало лаже себе бар у погледу јачине његове „страсти“, учинише да стаде гледати на други начин око себе. Он први пут виде озбиљност живота; он први пут јасно осети праницу која дели збиљу од сањарија. И тада, једно за другим стаде откривати у себи раније гомилана искуства. Било му је као да се дижу, једна за другом, безбројне завесе, које су му до тог часа закривале оно што живот чини животом. Он је видео пријатељство, рад, љубав (другојачије него што ју је он до тог часа замишљао); чудно, али он је откривао како се иза једне завесе указује дужност (он као да осети колика одговорност лежи на њему за будућност његових, Вере нарочито); он је видео чак позив, место које је имао да заузме: он је осећао сада да је рођен за један лојалан и миран живот. И његова таштина се није бунила.

Највише га је пекло, међутим, што је све више осећао да ће моћи „преболети“ Радмилину