Dva carstva : roman

288 БРАНИМИР ЋОСИЋ

сте приметили да је за њу смрт или живот све једно те истог Ето вам њене одлуке.

— Зашто мислиш»

— Јер смрт за њу није крај, као за вас или за мене, већ почетак. Малопре вам рекох да не разумем њен поступак. Сада, прелазећи двориште, паде ми то на памет.

Карамарковић не одговори. Он остаде непомичан и стопљен са помрчином. Дебело орахово лишће је тупо шуштало.

51

Нашавши се поново у Василијевој ћелији, Срба осети такво нестрпљење, да у часу реши да одмах крене на пут. И збиља, шта је имао више да чека» Све је било свршено, он је то осећао, чему онда продужавати 2 Сем тога, у даљини он већ гледаше свој драги Београд, своју ниску и малу собиду, и скоро да осети дрхтавицу при помисли да ће се ускоро поново наћи пред њему познатим лицима и стварима. Он осети нарочито нежност за своју малу и добру Веру, коју је вукао за кике. Треба бити добар са њом, — помисли, — треба поправити оно што сам учинио. Њему, коме је још до пре два дана Београд изгледао неподношљив, зињаше му се сада као зачаран град. И већ у његовој глави су бујали планови, он је чак стигао да помисли како ће бити добро да свој сто. на коме досада скоро није радио, премести у други угао собе, између два прозора. Као што се види, бар у том погледу, Срба остајаше непоправљив. Он пробуди Василија:

— Опрости ми што те будим, али одлазим.

= Садаг

— Скоро ће три часа. Док се спремим, док стигнем у "во... Узећу онај воз што полази у седам часова.

Василије се диже.

— А Карамарковић>

— Све је готово.