Dva carstva : roman

20 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

затитра на његовим танким и нервозним уснама. Он се окрете и пође према соби.

— Пожури, — добаци сину и кротко затвори врата за собом.

Тек што се врата затворише, а професорка остави свој набурени израз и сва очајна поче се умиљавати око сина.

— Умири га, Србо, ти то можеш, тебе се још боји... опет ће направити какву несрећу! Целе је ноћи читао, шетао, бунцао, јутрос се наједном дигао, а тек је пред зору заспао, и почео поново да говори о тамо његовим апокалипсима и још друго, да те жмарци прођу... Свети Јоване, славо наша! — професорка се брзо прекрсти. — Ја сам му препоручила да би боље било да узме што да једе, јер он већ трећи дан како не једе ништа, али он се одједном почео понашати као оно први пут, кад су га одвели, ја сам му одговорила, та то ·је за његово добро! али он је све више падао у ватру,.прекоравао ме, за доброту моју! Ја онда одем и донесем винско сирће и воду — то је врло добро метнути на главу — али он, кад је то видео, узео чинију, знаш ону зелену, у којој сам донела сирће, и бацио је кроз прозор...

— Ти онда ударила у плач... — примети Срба, једним мало прекорним тоном. — Ето, сада сам опет ја крива! — узвикну

несрећна професорка и онако на крај срца; очи 10] се заблисташе влагом али она учини један очајан напор и уздржа сузе.

— Шта те је то сада толико узнемирило» упита најзад Срба, после краћег размишљања. У свему томе нема ничега што би било нарочито и што би...

— О, има!... — после тога узвика професорка спусти сасвим глас: — Има! Ти још ниси ништа приметио, он је онако споља много мирнији него оног пута, али видећеш, унутра му је много горе, — он говори ствари — какве ствари, мајко божја! — да се реч не да разумети. Зар је