Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 8!

је био неко други можда га не бих ни дотакао. Али молим вас, тај исти господин Марјановић, док је био у гимназији написао је у једном свом писменом задатку, да би показао своје знање српских пословица, уместо: Бог је спор али достижан Во је спор али достижан. Можете мислити како је тај задатак био срочен и у ком правцу развијен, када је тема гласила: развити једну народну пословицу. Изузевши прве омашке, и када се прими поставка да је во спор али достижан, остало је све било логично, потпуно логично, и чак са патетиком и реториком логично, јер у нашој историји та племенита домаћа животиња збиља заузима једно велико и славно место!... — Срба се беше зајапурио. Он додаде: — Разлог је у томе: ја волим волове када су на четири ноге, али њихову инкарнацију у људском облику не трпим, па макар то био не син, већ главом господин Марјсчовић, са свим својим звањима.

Рекавши то Срба се мало збуни:

— Надам се да вам није родг...

— О, није. Он је само мој кузен... даљњи кузен.

Срба се пожури са извињавањем.

— Оставите. Да имам више рођачких симпатија, ја заиста не бих сада седела са вама. Али видите има људи којима је понеки пут мило када им какав рођак настрада; праведно, наравно.

Разговор застаде на часак. Хармуникаш је после једног несташног и веселог увода (то је било као да сте видели крајичак разуздане сеоске свадбе, под насмејаним небом, под расцветаним воћем, на колима покривеним шареницама!) поново развлачио дубоке и сетне тонове и уз њих је

један једар и свеж глас клизио по глаткој води:.

..У башти ми зумбул цвета, ја га не берем, На зумбулу бумбул пева, ја га не чујем...

Радмила дубоко уздахну. И дуго не проговори ни речи ни она, ни Срба. Лађа је ишла крај телефонских стубова, изнад пута који је водио у