Dva carstva : roman

ДВА ЦРАСТВА 35

лог прста. Она ухвати његов поглед и нервозно и журно отрже руку. На њеном лицу се оцрта једно за другим крајња забуна и-велика туга. Она седе на сноп свежег врбовог грања, који је у тешкој барци служио место клупице, и поче узбуђено навлачити рукавице. Нетремице је гледајући, дубоко замишљен, борећи се са тим ненадним осећањем нечега непознатог, он седе крај ње. Она је гледала на другу страну, у воду. Али после дуге паузе, она окрете поглед на њега.

— Ви сте дакле заиста удати» — упита сасвим тихо Срба, као да то није знао од првог часа када јој је био представљен.

Она не одговори, али су јој очи биле толико тужне, толико велике, толико изразите, да овог пута Срба први уклони поглед. И онда, ко би знао због чега и како, он помисли:

— Готово...

Разговор се настави, али чаролија беше прекинута једна мала материална чињеница била је довољна (као да се у биоскопу прекине целулоидна пантљика) и од целог вртлога осећања, речи, пејсажа, остаје само празно и помало прљаво биоскопско платно, и у сали непознати људи, и по поду коре од поморанџи. Све беше постало другојачије, речи се тромо откидале, машта сваки час бежала у друге крајеве.

Када се најзад цео свет искупи на лађици, вече већ беше на домаку: пејсаж је био сав од руменог и љубичастог, над површином воде у даљини дизала се измаглица, свеж ветар брисао је преко крова. Сунце се указивало кроз грање као велика црвена кугла, обвијена горућим испарењима, плетући по води широку и блиставу путању: и по тој ватреној стази, у гримизу, у злату, у светлости, пловила је та мала лађа, клепећући својом орбљивом машином.

Са много обзира, ради чега јој је Срба био необично захвалан, Радмила се прикључи друштву, и то оној групи где се највише смејало. Он

Два царства Е)