Dva carstva : roman

44 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

ћај који је тако дуго спавао негде у њој и који се сада наједанпут поново појавио. Радмила понови: Зашто сам ишла, зашто» — али већ сасвим малаксало, већ на крају, већ се предајући свим својим чулима мучењу. Она је полако, заваљена у меко седиште, нихана брзим кретањем машине, пратила већ сасвим изван себе како омама пролећа клизи испод њене прозрачне коже, како је обузима све јаче, како је стеже око паса својим меким али снажним обручима, како лагано прелази преко малих, још скоро увек девојачких груди. Ту, на том малом простору, она осети једну врелу и грубу руку, она осети нокте, она осети бол.

И први пут у своме животу она не виде крај себе једног „страног човека" који јој пружа руке, као досада у својим грешним сновима; први пут у своме животу она не затвори очи над нечим непознатим: тај лик тек што беше оставила у полутами пристаништа. Свака честица њеног тела тражила је додир, треперила, нудила се скоро тој „празнини која је била око ње, тим узалудним сликама што јој пролазе испод спуштених очних капака једном несхватљивом брзином, али које је не дотичу иако су јасне, прецизне, убиствено јасне. Има тако часова када одједном цео подсвесни живот, све наше нејасне жеље, све тежње једног младог тела, избију, дуго угушиване, на површину. као што се из мрака ишчупа светла ракетла, откривајући за собом пут од ватре и боја. И то буђење, које природа изазива с времена на време, у толико је страшније, омамније, луђе, у колико је личност по своме карактеру тиша, кроткија, потчињенија. Ти потмули потреси меса, дуго шибаног уздржавањем, узимају у једном часу све оно што им је ускраћивано месецима. Свест, расуђивање, чак и стид, то тако снажно оружје једне жене, све то потоне у тешким таласима пробуђене крви која кола венама. У тим тренуцима нема разлике између жене и жене, човека и човека. Све је једно, све је истоветно, знање је једнако незнању, васпитање