Dva carstva : roman

50 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

чинио као да је дубоко заузет цртежом, мада се по свему осећало да он цртеж уопште и не примећује, док је Радмила још увек чекала да је он „ипак“ позове и привије к себи. Али у том часу, Карамарковић тресну свом силином оловку о сто и окренувши се у фотељи нагло и колико му је допуштала повређена кичма, он узвикну:

— Што ћутишг Зашто не говориш»

Погођена тим наглим узвиком, заустављена у покрету, Радмила једва нађе снаге (толико је све то за њу било ненадно и немогуће!) да упита, сасвим неодлучним и поколебаним гласом:

— Али... штаг О чемуг

Било је у томе гласу толико покорности, толико потчињености, толико туге, да Карамарковић окрете брзо главу ка цртежу. И онда, спустивши тон (а ваљада љут да је „већ попустио") он, са на силу направљеним осмехом, настави:

— Па о том „излету“... који мора да је био врло весео и занимљив, судећи како се доцкан враћаш.

Да ли што не хтеде да осети иронију, или што још увек осећаше потребу да буде мажена тог вечера, Радмила одговори, ужурбана и румена, да би му само угодила:

— О, било је дивно! И врло весело.

— Збиљаг Карамарковић се поново окрену према њој (она је још увек стојала на средини собе, не знајући шта да учини од себе). — А је ли било много света»

— Двадесетак...

— И мушкараца, наравно

Радмила поћута тренутак, не што смишљаше шта да одговори, већ што се питаше: али зашто распитује, зашто данас толико распитује» И она поново осети да ће она нежељена мисао. из њене подевести изаћи на видело: Ја нисам крива, ничега нема што би могла пребацити себи. — Међутим, глас Карамарковићев беше сада на изглед мирнији и обичнији, и она одговори на питање: