Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 65

и да задрема. Затим још пуно других ствари и стварчица, чије је само присуство морало сваки час да опомиње Радмилу, да се то спрема за један дуг и тегобан пут.

— Али зашто, зашто све то купујеш тако скупоцено, — упита она једнога дана, — када ти ускоро...

Један брз и потсмешљив поглед Карамарковићев пресече јој реч. Он помилова Радмилу по коси и, како се ова беше спустила и села до његових ногу, он се наже и пољуби је у чело. Сем оног лажног у гласу, Радмила овог пута осети и страх. Па зар и ја, — упита се она цептећи целим телом, — не верујем више у његово оздрављење»

Ја мислим да од тог тренутка Радмила поче гледати боље око себе и запажати више него што у почетку хтеде да види и запази.

Радмила припадаше оном реду жена које не знају да своју пробуђену женскост износе на видело, сматрајући да би тиме повредиле оно што је најнежније у њима. Међутим, једна врста притајене страсности и ватре гори у њима беспрекидно и треба само умети прићи тим тихим и чезнутљивим женама па наћи у њима најхрабрије, најлуђе и најнежније љубазнице. Као и Радмила, та врста жена није лепа. Она одбија у почетку баш оним чиме би требало да нас привлачи: скромношћу, јер смо навикнути на жене што изазивају, па нам туђа скромност онда личи на притворство. Ако се дода, да Радмила и по природи својој беше склона сањалаштву, а да њена тек пробуђена свест за уживањем би задовољавана тек четири месеца, онда се отприлике има права слика Радмиле која, седећи на поду крај фотеље свога мужа, почиње да схвата да је „све свршено" и да се оно њено најинтимније неће никад више оваплотити.

Али од тог тренутка, водство њиховог живота преузе сасвим у своје руке Карамарковић.

Два царства 5