Džuboks magazin

njihov sjaj ne tamni

RIK nelson

Jednom je dobio iz Japana kimono sa 15.000 potpisa svojih obožavalaca, koji ga mole da dode u njihovu zemlju. Bio je idol tinejdžera celog sveta i ploče su mu prodavane u milionskom tiražu. Imao je osam zlatnih ploča, izmedu ostalih i za kom pozicije „Hello Mary Lou” i „Jadna mala luda” (Poor little fool) koje su i kod nas popularne. Dvadesetak njegovih interpretacija je zauzimalo visoko mesto na raznim TOP-listama. Svaka njegova LP-ploča je bila doživljaj. Imali smo prilike da ga vidimo u filmu „Rio Bravo”, kao glumca i pevača. Taj plavooki mladić, koga je, kao i mnoge druge, najezda vo kalno-instrumentalnih grupa potisnula u drugi plan, zove se Erik Hiliard Nelzon. Sve do pre tri godinc njegovo umetničko ime je bilo Riki Nelzon, all od tada on insistira na tome da ga zovu Rik, jer smatra da je odrastao i da tako deluje ozbiljnije. Prvi javni koncert Rik Nelzon je imao u desetoj godini, ali je posle toga prošlo dugo vremena dok mu se nisu otvorila vrata studija za snimanje. Uspeh je bio munjevit i svet je uskoro saznao za novo ime. Njegov topli i pomalo dečiji glas obišao je svet. Mada mladi stalno pronalaze nove idole i stilove, ipak će svako rado ponovo čuti neku baladu u izvodenju „starog dobrog” Rika Nelzona. Borislav Mitrović

mali leksikon

JN LIVE"

•& In live znači snlmanje „па živo”. Ovaj sistem snimanja vrlo je popularan na zapadu. Snimanje plo6a vrši se obično u go to klubovima ili manjim koncertnim salama. Publika žamorom, aplaudiranjem, бак i pevanjem 6inl snimak dubljim i reIjefnijim. „In live” se izbegava u velikim salama (zbog velike buke), na priredbama na otvorenom prostoru (zbog „raslpanja” zvuka). Izuzetak je bio jedino festival džeza u Njuportu, gde je mnogobrojnim kvalitetnim mikrofonima potpuno uklonjen ovaj nedostatak. Snimanja „па živo” vršena su u „Star-club-u’’ u Hamburgu, u „CAVERN-u” u Londonu, „Sord-u”. u Las Vegasu i „Locomotive” u Parizu. Najpoznatiji „In live” pevač je Trlni Lopen koji je 90 odsto svojih kompozicija snimio uz učešće publike. „РШЈ BACK"

it Pri pravljenju neke muzičke emisije na televiziji najčeSće se upotrebljava postupak koji se naziva „play-back". Ovaj sistem sinhronizacije slike i zvuka pronađen je i prvi put upotrebljen u Americi pred drugi svetski rat. Ova vrsta sinhronizacije do danas se uopšte nije promenila iz sledecih razloga: u TV studije nemoguće je zbog malog prostora dovesti sve koji ucestvuju u snimanju emisije; TV stanica bi morala da se izloži ogromnim troškovima, plaćajući uzurpiranje vremena svakog izvođača ponaosob, jer snimanje traje obično vrlo dugo. —i, to je najteži problem zbog različitih šumova u studiju nemoguće je obezbediti savršeno tehnički besprekomo Istovremeno snimanje zvuka i slike. Kako je sve ovo bilo nemoguće izbeći, pribeglo se odvojenom snimanju zvuka i slike. Pesma koju pevač Ш orkestar izvodi prethodno je već snimljena. Za vreme snimanja emisije pevaču ostaje samo da otvara usta i istovremeno „peva” u duetu sa svojim glasom sa ploce. U poslednje vreme plej-bek se upotrebljava i na koncertima, naročito „elektricarskih” orkestar a. Kako je sa bine gde postoje svega 2—3 izvora zvuka nemoguće nađjačati galamu, organlzatori jednostavno „puste” ploču sa kompozicijama koje će ansambli izvoditi preko centralnog pojačala koji ozvučava celu salu. tako da muzičarima ostaje samo da „odglume” sviranje.

15

ш