Džuboks magazin

TAMO GDE JE ROĐEN

BLUZ

BIG BIL BRUNZI

SAMO gitara i on. I lutanje u njemu. Umorno, beskrajno lutenje koje se ne završava nikad i ne prestaje nigde. Sve dotle, dok se ne sretnu dve surnve istine na kojima su zakoni gradili tajanstveni smisao životne igre. BIG BIL BRUNZI se može s pravom nazvaiti prvim i poslednjim pevačem lutajućeg bluza, S njim je rođena istorija gitare i prva reč pretvorena u molbu pesme. One iste pesme koja je nosila tugu Madi Votersa, ili unutrasnji nemir brutalnog Badi Gaja. Dok su ostali sledbenici pevali o nepravdi i zlostavljanju njegove brace od belih ljudi, veliiki Bil je sledio sasvim drug! put, put beskrajmog monologa koji je vodio sa dušom i filožofijom svog tela, tako prolaznog tela.

Рге otprilike triđeset godina prvi put se čulo o njemu. Vinčens Avenija u Cikagu i West Lajk ulica u kojoj je samo ponekad radio kod nekog Rubija. Radio je tek tolitoo koliko mu je bilo potrebno da preživi do sutra. Grešno se sputa vao o životni: ideal stvarnosti i gotovo je zazirao od potreba koje opterećuju slobodu. Jedini prijatelj koga je imao, basist Vili Dikson, ovako se seća Big ВЦ Brunzija: ' 8110 Je pravo čudo kako je Big Bil uspevao da živi. Osim jedne stare gitare i otrcanog kofera nije imao ništa više. Sećam se da je imao sestru bliznakinju koja ga je posećivala jednom nedeljno i donosila poneki sumnjivi dolar. Big Bil je to odmah utapao u viskiju. Rupa u kojoj je stanovao ličila je na sve samo ne na mesto gde živi čovek. Tu smo proveli mnogo noći radeći zajedtio. Ime Big Bil Brunzija nikako se ne sme smetnuti s uma kad se pominju antologije posvećene pionirima bluza. Svaki dalji pokušaj da se peva bluz bio je samo i.gnorisanje osnovnih lepota vezanih uz ovaj tajanstveni ritam.

Treba čuti njegove melodije: KEEP YOUR HANDS OFF HER (Skloni ruke od nje), I WONDER (Cudim se) Ш nezabomvnu I LOVE MY WHISKEY (Volim svoj viski), pa da se upozna prava lepota izvor nog bluza. Bez tehničkih pomagala, bez raznih plej-bejc sistema, ill saund-vibracija koje plene sluh. Niko, doduše, ne zna gde je rođen taj momak koji je prvi zapalio iskru reči tako mistične muzike o kojoj se brine istorija pesme. Negde daleko, na jugu Misisipija, u malom mestu zvanom THE ROCK HOUSE, poznavalo ga je nekoliko ljudi koji se i danas sećaju tog čuđnog čoveka, Kasnije, na svom putu ад „pravom istinom svega” on se u THE GATE OF HORNU sreoe sa Vili Diksonom i sklapa prvo i jedino poznanstvo u svom životu. Poznanstvo iz koga se rada same nekoliko izvrsnih pesničkih naslova i ništa vise. Big Bil Brunzi ostaje i nadalje tragat misli o nistavnosti poziva koji se tako svirepo uvukao u njegov korak. r— Moj put neće izmeniti smisao sveta.

Ja samo želim da vas übedkn kako u naškn voljenim telima žubori tek neki uzaludni pepeo o kojem već sutra ni vetar neće znati. Ove reči su posledioa drugovanja ■ sa samim sobom i svojom tišinom. Big Bil je voleo tišinu. Kad je stvarao svoju životnu pesmu „Volim svoj viski”, niko za njega nije znao punih šest meseci. Samo mrak i silna zudnja za alkoholom bili su svedoci loma u jednoj duši prepunoj samoće. U svojoj kratkoj karijeri Brunzi je napisao oko 360 kompozicija. Sve te stvari su pretežno sumornog karaktera, petetične i duboke filozofije, kao živi odraz njegove ličnosti. Ne mogu se zakleti da verujem u proročanstva. All, ono što se dešava danas medu ljudima, za tako odvratno kratko vreme, pretvoriće se u opaku životinju koja će se silinom svoje životinjske izopačenosti ustremiti na osnovne ideale čovekove i uništiti ih do besmisla. Pored već pomenute melodije „Volim svoj viski”, u kojoj Brunzi u odsutnom stanju meditira sa svojom izgubljenom dušom, u njegove najveće uspehe treba svakako uvrstlti rekvijem pesmu koju ja posvetio nezaboravnoj Besi Smdt. Živo, potresno svedočanstvo o jednoi dragoj uspomeni, koja se nikad ne sme slomiti. Najpoznatije melodije su mu: „Crvena reka bluza”, „Мој ponoćni posao”, „Dokle tako, crna ptico?”, „Mislim na nevolju”, „Ne mogu rSbiti tog čoveka” i mnoge druge. Na ovim temeljima sagrađeni su prvi znakovi ritma po kojima će buduće generacije vrednovati iskonske reči bluza. Reel, po kojima se patilo i živelo u ime tajanstvenih slmbola prošlosti, muzike, na čijern je izvoru roden prvi vrisak umorne, nezaustavljene reke, čiji žubor savlađuje svoj kraj tek u nekom uzaludno dalekom verovanju, Sve dok se iz mrtve, bezimene tišine ne javi opet prokleto izgubljen glas bluza i potrese nas kroz živo izgnanstvo pakla i puta Velikog Bil Brunzij a. Reč i snaga ovog pesnika prerano su oduzeti. U jednoj bolnici Cikaga, petnaestog avgusta 1958, umro je zbog teškog oboIjenja grla najčudniji sledbenik istine. Iznad glave, umorna žica gitare. Na malom stolu izvrnuta boca viskija i ruka u drhtavom grču na domaku neispijene case. Bez poze, bez filozofije koja narušava smlsao lepoti i vraoanju u obećani svet večne igre. Umorno, samo neiskazano umorno telo paput bola koji prestaje ovde i zauvek. '

Toni NARDIC

Big Bil Brunzi: nasmejan jedino kad je pevao za druge

Big Bil Brunzi i jcdini prijatelj УШ Dikson koji je istinskl saosećao ■ njegovom tugom.

24