Ekonomist
468
Мањина акционара и резервни срондови. | од про. Л. Таубера.
Г. Др. М. Тодоровић наводи у својој расправи о образовању резервних фондова код Акционарских Друштава (Економист“ Бр. 2. фебруар 1925. г.) случаје стварања несразмерно великих резервних фондова, који се доцније употребљавају не само за накнаду евентуалних губитака, но и за повећање главнице __и то без икаквих нових улога од стране акционара. Као последица ове праксе појављује се издавање мање дивиденде, а понекад чак остављање акционара у току низа година без икаквог прихода на уложени капитал, и на крају пренос акција по јевтину цену од стране економски слабијих акционара, који не могу да живе без сталног прихода, на имућније акционаре.
Др. Тодоровић покренуо је питање о томе да ли је ова пракса законита и да ли постојећи закони дају ситним акционарима, који се налазе у мањини, оруђе за одбрану против ових злоупотреба од стране већине. Он је у неколико речи одговорио на то питање позитивно, позивајући правнике да што детаљније образложе тумачење законских одредаба које се тичу те ствари. |
Слажући се у начелу са гледиштем поштованог писца, ми би хтели да мало развијемо његову правну аргументацију. Из члана 80 и 33 зак. о акц. друштвима види се да правила сваког акционарског друштва морају садржавати одредбу о додељивању једнога дела чисте добити резервном фонду. а могу — и одредбу о одбитку једног њеног дела за танти·јему („ако је ова друштвеним правилима предвиђена“, вели закон). Да ли могу акционарска друштва, према својим правилима, стварати на исти начин и друге фондове намењене другим циљевима, — о томе закон ћути, Али свакако ти фондови и додељивање њима извесног дела чисте добити морају бити предвиђени правилима. (Обични зборови акционара не смеју да их оснивају простом својом одлуком. То се види из цитираног члана 33 став 9 џи члана 90 став 2 зак. о акц. друш. У прилог исте тезе говори посредно и чл. 91 ст. 2 истог закона, према коме, ако друштво хоће да одобри оснивачима извесне користи за њихов рад и трошкове, те користи морају