Ekonomist

862

нити да плаћају порезе, ни таксе и остале контрибуције, друге или веће од оних које плаћају домаћи, нити су обавезни на војну службу у марини или у народној милицији.

Али асимилација странаца са домаћима није никада апсолутна. Странци могу увек бити протерани административно или судски, док се земља порекла дотичних обавезује да прими увек своје поданике, уколико су сачували своје поданство.

Као пример да наведемо уговор о настањивању од 13. новембра 1910. између Швајцарске и Немачке. Овај уговор уређује право поданика сваке од уговорних страна да се настане стално на територији друге, или да се баве стално или привремено, под условом, и док се год буду саображавали законима и полициским уредбама дотичне земље. Уверење о пореклу захтева се од заинтересованих лица, како би могли уживати ово право. У погледу војне обавезе они остају потчињени законима своје земље. У погледу ратне оштете и експропријације у јавном интересу они су асимилирани националнима. Лекарску пемоћ и издржавање примају као што то примају и национални, докле год њихов повратак у земљу порекла не буде се обавио без опасности по њихово здравље. Повраћај ових трошкова, као и оних за погреб, не могу се захтевати од државе порекла или од корпорација или јавних благајни изузев ако дотично лице или његови имају могућности да исте накнаде. Поданици сваке од уго"ворних страна протерани са територије друге биће примљени у свако доба у својој земљи порекла: Са њиме примаће се и његова жена и малолетна деца која живе с њим, чак и ако немају, или нису никада имали, поданство државе која треба да их прими, само да нису примили поданство друге земље или неке треће. Одашиљање протераних лица обавиће се после измене потребне коресподенције између уговорних држава, но без икаквог нарочитог претходног рока и претходне коресподенције. Трошкови за превоз до места пријема падају на терет државе која протерује дотична лице. Свака страна има права да одбије поданике друге државе, којима настањивање или бављење може бити забрањено, као и лица која не припадају ни једној ни другој држави.

Закључак.

Не можемо да завршимо са овим нашим излагањем, а да не дамо и један посебан закључак по овоме питању, са којим мора и треба сваки политичар и државник да се позабави.

Са новим приликама, како у политичком тако и у опште у привредном погледу, а после великога Рата, све су чешћи споразуми између држава за заштиту својих поданика у иностранству. Али док су ови споразуми између двеју држава махом на принципу реципроцитета, дотле међународни споразуми теже да примене принцип једнаког поступања са страним као