El Emel

od stola do stola i smirivao goste. Namignuo je orkestru kao znak da zasvira novu igru. Barakat je huktao a Dunja mu je popravila kravatu. Izgubio je dugme od sakoa a gornji deo kosulje bio mu je iscepan. Udarac koji je dobio u grudi bio je beznacajan. Uprkos svemu ljutnja ga je prosla za par minuta; povratilo mu se raspoloženje i nastavio je da pije koliko mu se prohtelo. Ljudi okolo počeše popreko da ga gledaju pa mu Dunja reče na uho: Idemo, dragi! Dok su napuštali kafanu desetine pogleda otpratilo ih je sa prezirom. Ali, on je uhvatio zeninu ruku veselo i srećno: bio je ispunjen nekim ponosom. Ne ljuti se, draga. Te sitne neprijatnosti često se događaju. x Povezali su se tramvajem sa velikom grupom ljudi koji su izašli iz bioskopa. Obgrlio je rukom kao ogradom da je čuva od gužve ali, uprkos tome, uz nju se, namerno ili ne, prilepio jedan muškarac. Barakat ga je gledao preteći. Ovaj na to nije obraćao paznju i nastavio je sa nametanjem. Razljućen i još mamuran Barakat je eksplodirao. Počeli su sa vređanjem a zatim su se surovo potukli dok ih ostali nisu razdvojili. Našao je na čelu modricu a krv mu je tekla iz gornje usne. Upijao je maramicom krv celim putem. Sveža krv, koja je bojila brkove njegovog protivnika üblažila mu je žestoki bes. Kad su izašli iz tramvaja zapahnuo ga je vlažan vazduh i on živnu opijen mirisom kiše. Moja rana je laka ali sam siguran da je on ostao bez nosa! Zamalo da ga nisi übio, nedaj bože! Nasmejao se a onda počeo da joj priča viceve o svojim ranijim tučama, pre nego se zaposlio. Pričao je to sa neskrivenim ponosom i veselost mu se per vratila kao da se ništa nije desilo, tako su su vratili u sobu. Našao je na stolu piće i pečenje koje im je ostavio momak. Vrlo dobro, ali nedostaje nam cveće. Nažalost, nemamo ni jedan buket ruža. Oprala mu je ranu i trljala čelo a on je pevušio: „zašto ne ostaviš bedu i ne dođeš kod nas". Rekla mu je smejući se da njegov glas nije stvo-ren za pevanje. Odgovo-ri da je najvažnije da je srećan a tada može sve da peva. Pričao je o Ijubavi sa najvećom nežnošću. Ničega nema što bi zamenilo Ijubav . . . Isto je to rekao kada ju je poljubio. Potrebno je vratiti se u Aleksandriju. Utonuli su u ćutanje a kroz prozor je izvana dopiralo šibanje vetra. Barakat se grohotom nasmeja: Klima tvoga grada je promenljiva ali vazduh je srećan. Sve je obavio mrak a rika vetra se pojačavala. Više puta je bljesak munje u kratkim razmacima sevnuo na prozorskim oknima kao da ih miluje i rasvetljavao sve stvari u sobi, sakrivene i istaknute a potom bi zavladao mrak još gušći nego što je bio. probudili su se kasnp. Otvorio je prozore. Postrujao je hladan vazduh. Nebo je bilo prekriveno oblađma, tamnim kao skamenjena boja večeri. Na kauču sedela je ona, opuštena, čupava, oteklih očiju,

mlitava i tmurna pogleda. Učinilo mu se da je ostarila nekoliko godina, a i sam se osećao ostarelim, sve je bilo prolazno. Zevnula je a onda rekla umornim glasom: Ovo je čas rastanka. Pitao je zašto se žuri. Promrmljala je: Noć je završena. Imam posao i druge sastanke. Tada je ugledao pokret kome se nije nadao. Savila se prema toaletu, otvorila fijoku, uzela one dve funte sa njihovog mesta i stavila ih u svoju tašnu. A onda je još jednom zevnula. Šta to znači upitao je začuđeno. Da li ti je potreban novae? Ne, uzela sam samo ono što smo ugovorili. Zaprepastio se. Kakav ugovor, draga? , Ugovor! Dali si zaboravio? Nasmejao se budalasto: - Izgleda da si ti ta koja zaboravlja. Nije htela da odgovori. Reče joj ljutito: Cudna stvar: „Pare me ne interesuju, sinoć si rekla. . . Dali si zaboravila istinu?" Pomisli: ili sam ja lud ili njoj nešto fali. Onda joj se obrati besnio: - Šta je tebi? šta ti se desilo? Objasni mi, molim te! Hladno se nasmejala: Hoćeš da uzmeš a da ne das?! Rekla si da ne uzimaš kada si zadovoljna? Pogleda ga čudnim pogledom: - Htela sam da ti poklonim jednu sreenu noc. To je sve. Upitao je drhtavim glasom: - Znači, bilo je to samo tvoje lukavstvo? Ali to lukavstvo te je duboko usrecilo! Njegov bes se skupio da bi se uskovitlao kao oluja: Bedna lažljivice!!! Nemoj da se ljutis. Bio si srećan i treba da si mi zahvalan. Gledao je oštro. Nije videla svoje lice i svoju ružnoću. On je slušao unutrasnji glas koji mu je go vorio da je stegne dok joj ne izade njena pogana krv. Posmatrala ga je napregnuto. Kriknuo je: Davole bedni!!! Nije skrenula svoj pogled sa njega, spremna da se brani. Vikao je: Tvoj trik je promašio! Zar ne uviđas to?! Hocu da svojim životom platiš sve ovo! Nije progovorila ni jednu rec, jos opreznija. - Nije moguće da to ponoviš dva puta! rekao je. Sada je bila sigurna da se smirio, talas ljutine je utihnuo a mirnoća je počela da mu se vraca. Videla je da je tužna. Ipak, to je bilo korisno lukavstvo pred odlazak, zar ne? Odvratio je sa poniženjem: Rekao sam, bestidnice, da nećeš to moci da ponoviš dva puta! Upitala je: A ko je rekao da ćemo se videti još jedanput? Preveo s arapskog DUŠKO SIMEONOVIČ

7