Evropa i vaskrs Srbije : (1804-1834) : s jednom kartom u boji

12 __ЕВРОПА_И_ВАСКРС СРБИЈЕ

Међутим, у Цариграду се тада није мислило на освету и поред учешћа које су Срби били узели у рату. Тамо су, како је изгледало, били заузети сасвим другим плановима.

Јаничари, који су некада проширили турско годподарство до срца Европе и који су били понос муслимана, изгубили су сваку вредност у току ХУПТ века. Међу њих се, поступно, била увукла распуштеност и тако су ти непослушни војници постали ускоро елеменат нереда у престоници и у земљи и доводили су у опасност безбедност царевине и самога султана. У исто доба и спахије су биле у потпуном опадању. Од 200.000. колико их је било под Сулејманом !, остало је на списку, 1768. г. 20.000.) Искуство је, напослетку, уверило и најскептичније турске државнике да је њихова војска у опадању. Њена слабост према аустријским и руским трупама била је очигледна. Турска влада није могла више рачунати на јачничаре. Султан и његов савет (диван) сматрали су да спас царевине захтева да што пре укину јаничаре и да турску војску преуреде по европском угледу. Свиштовски Уговор дао је прилику за припрему и остварење овога плана. Али, једна таква коренита реформа могла је бити изведена само поступно. Услед тога одлучено је било да се претходно ограниче на потребне мере за смањење јаничарске моћи, нарочито у граничним областима, где су, знајући да су даље од Цариграда, били још непокорнији. Влада

_ је почела тиме што је јаничарима забранила приступ у Београд-

" уски Пашалук. Ебу-Бекир паши, који је тада постављен за ве' Зи ЈА тога пашалука, стављено је било у дужност да ту одлуку

изврши.

Пре доласка у Београд, Ебу-Бекир је наредио да се убије један од главних шефова јаничара а осталима је забранио повратак у његов пашалук.2) Чим је примио дужност објавио је опроштај, који је султан дао свима Србима који су се борили у последњем рату и позвао их је да се слободно врате кућама. Овај акт благости произвео је повољан утисак на све српске избеглице и улио им поверење. Већина од њих похитала је да се врати. Што се тиче Срба који су у рату били доспели до официрског чина, цар Леополд је желео да их задржи у својој служби, у намери да појача официрски кадар и да умири раздражење, које је међу Србима био изазвао Свиштовски Уговор.

По царевој жељи пуковник Михаљевић је сазвао све своје другове и трудио се да их одлучи да задрже свој положај у аустриској војсци. Многим официрима ласкао је овај предлог и они су били расположени да му се одазову. Али, нашао се један, | који га је одбио. То је био поручник, Алекса Ненадовић, потомак једне виђене породице из ваљевске нахије. Михаљевић је узалуд покушавао да га придобије. Набрајао му је награде

у М. О'Оћзоп — Табеаи сепета! де Етрге онНотап св. УП, стр. 375—3177.

2) Вук Ст. Караџић. Историски и етндгр. списи. 1. 4.