Evropa i vaskrs Srbije : (1804-1834) : s jednom kartom u boji

ГЛАВА ХХТХ 359

ефендија. Давидовић је учинио и то и додао је да се те нахије налазе у српским рукама, да у њима станују Милош, његова браћа и сродници и да је то добро познато и Турцима и осталим странцима који пролазе кроз Србију,. Тако ви хоћете — рекао је смејући се посланик — да дате Србима оно што већ и онако имају и што никад нису ни губили2г! А зове ли се вратити, дати човеку што и онако имаг Вратити значи дати оно што је некад неко имао па му је удузето. Беглички ефендија је одговорио да влада зна за те нахије, али не за друге! На тражење посланиково Давидовић је понова побројао нахије које су биле у питању и додао је да Срби траже оних шест нахија, које им је турска влада одузела 1813 г., а које су на дан з4кључења Букурешког Уговора припадале Србији.

Како је Турчин и даље упорно тврдио да турска влада не зна за те нахије, посланик је узео други тон. Беглички ефендија је тада тврдио да то што Срби траже не чини шест, него петнаест нахија! Посланик му је тражио да их поброји, али он то није био у стању да учини, под изговором да није донео све хартије. Посланик му је тада пребацио шта је дошао без хартија и налазио је да је таква конференција само празан разговор. Турчин је за тим тврдио да оно што Срби траже „износи три стотине Сахата места! Посланик је одговорио да то није тачно и показао му је две карте Турске, од којих је једна била издана у Паризу а друга у Бечу, на којима су биле обележене те нахије. Да би Турке још боље убедио тражио је да се лозову српски депутати. Кад су ушли у салу Лазар Теодоровић, Сава Љотић и Јован Антић они су се поклонили до земље. Посланик је отпоздравио, али нико од Турака није хтео ни да их погледа, ни да им одговори на поздрав, нити да их понуди да седну. На питање које су тих шест нахија које Срби траже, они су потврдили све оно што су посланик и Давидовић рекли. Беглички ефендија је и даље уверавао да влада за те нахије не зна и да оне износе више од три стотине сахати. Када га је посланик питао како он то разуме, он је одговорио „унакрст“. Тада му је посланик добацио да ће он, идући унакрст по соби, направити сто сахати; објаснио му је да од Цариграда до Петрограда нема више од 364 сахата и питао га је да ли је Србија по простору толика, колико има од Цариграда до Петрограда. У забуни, у коју је био доведен, Турчин је тада показујући на депутате, питао да ли ће се у преговорима управљати по њима или по уговорима. ја се по њима не управљам — одговорио је посланик. Ја само гледам уговоре свога господара. Њих испуните па доста.

Како је беглички ефендија остао тврдоглаво при своме, посланик је приметио да, по његовим речима, турска влада нема. ништа да врати Србији и запитао га је дали је тако. Када му је Турчин то потврдио, посланик је променио тон. Пошто је то — рекао је он — отворено нарушавање уговора