Filatelista

Год. 1

ФИЛАТЕЛИСТА

Страна 9

Андре Мирабо Превео Др. А. Ч.

Господин Кимодан имао је једну једину безазлену жељу, да му се жена интересује за његову збирку. У осталом, сви ожењени људи волели би да њихове жене деле са њима њихове мале слабости. Ово важи како за поезију, тако и за трговину, уметност, игру, политику и т. д. Сваки би човек желео да има некога, коме би могао казати; „Слушај, имам нешто интересантно да ти јавим!'; нашта би му други одговорио: „Де, де, кажи брзо, то ме јако занима",

Дакле, господин Кимодан је имао страст да скупља марке, једну пасију која је, на жалост, врло рђаво деловала на нерве госпође Кимодан. Добро би биuo. кад би она била бар равнодушна! Али не, та жена је заузимала баш непријатељско становиште. Мако није ишла тако далеко, да дограби албум с маркама и да га баци на таван, ипак се злурадо смејала, кад би њеног мужа, на пример, обмануло очекивање да добије неку ретку марку или пак, ако у тренутку, кад њен муж поређа своје благо, нека неочекивана промаја од отвореног прозора, на запрепашћење сиротог човека, растури марке на све стране по соби.

Једног дана, мужу за инат, она је сакрила његове фалцове за лепљење марака. Господин Кимодан тек што је претходне недеље био купио пет пакета тих фалцова, а она, иако их није бацила на сметлиште, сакрила их је, само да наједи скупљача, који је разбијао главу претурајући по свим могућим фијокама. Господин Кимодан је стрпљив човек, али је доиста много патио због тога, што му жена не дели са њиме интересовање за марке и већ се скоро одрекао сваке наде, да ће му ипак једног дана поћи за руком да је придобије за своју страст.

Како би то било изванредно, кад би заједно могли сести код једне светиљке, глава до главе, и уређивати марке, па и открити при томе какав редак примерак! Како би онда блистала од истог узбуђења четири ока! Па би могли имати одвојене албуме, па чак мењати међу собом дупликате!..,.. Или, празничним данима, кад се праве мали поклони; — неки леп комад Рта Добре Наде или, можда, неки скупоцени Маурицијус! У сваком случају то би било много занимљивије него кад се дају крпе или накити!... Лепа су то маштања, али авај, још неостварљива.

Овај добричина још увек се помало нада и, претурајући по својим фијокама, шапуће: „па ипак ће ми она једног дана помоћи при уређењу моје збирке!".

И, само кад би се ствар тицала нечег другог, а не поштанских марака! Доиста,

КОЛЕКЦИОНАР

госпођа Кимодан, пре него што је ступила у брак, била је готова да буде попустљива према малим слабостима свога будућег мужа; она би му опростила чак и кад би ставио сву своју имовину на коцку (дакако, не да је изгуби, већ само да — ризикује); опростила би му и да је неки Дон Жуан; али да се он толико одушевљава за поштанске марке, та по мисао јој није ни долазила на памет. Ужасно! Такав један муж, који сецка на парчиће неке лепљиве папириће и помоћу њих са смешном брижљивошћу ређа марке и то такве, које се не могу залепити ни на најобичније писмо. Доиста! човек мора да се нервира на такву ствар! Госпођа Кимодан сигурно би делила оду= шевљење свога мужа, кад би он био неки велики истраживач или официр вишег чина са лепом униформом.

Међутим... господин Кимодан још увек је безуспешно тражио своје фалцове за лепљење марака. (Он је већ претурио све фијоке и све кутије; погледао је чак и у корпу за неопран веш. И тада му сину помисао: да није можда његова жена намерно сакрила фалцове2г! Знао је он да би било зло, ако би њу питао. Није му остајало ништа друго но да кришом прегледа фијоке и у спаваћој соби. Али, фалцова ни ту није било!

Али, зато у једној од тих фијока било је нешто важније, много важније: читав један пакет љубавних писама адресираних на госпођу Кимодан, и при томе сва писана једним, те истим рукописом.

Ја се нисам преварио, кад сам рекао да би госпођа Кимодан поделила оду“ шевљење неког великог истраживача или официра. (Она га је заиста поделила са неким који је био и једно и друго. Господин Кимодан се уверио да га жена вара! Ово је за њега био велики ударац. А тај истраживач мора да | евелики нитков! Господин Кимодан је стајао сав изгубљен — са пакетом писама у руци. Од једном он задрхта! Његово колекционарско око запазило је нешто монструозно. У углу једне коверте била је залепљена једна марка, једна врло ретка марка, која му је чак недостајала и у збирци. Он је нервозно почео опет да прегледа пакет писама, али овог пута не са узбуђењем љубоморног мужа, већ са надом, и ако невероватном, да ли онај неваљалац ни“ је и на друга своја писма залепио тако скупоцене марке. И дивнога ли чуда. Он је доиста то и учинио!

И сада, кад је господин Кимодан од“ лепљивао марке, није могао, упркос несрећи која га је снашла, сузбити у себи и један осећај блаженства.