Filatelista

турним и социјалним нивоима да од недовољно познатих убрзо ствара добре пријатеље и другове. То је свакако главни разлог за њен сталан успех и замах.

Колико је Дероко био велики човек и родољуб нека послужи овај детаљ: за време другог светског рата од обновљеног „Великог немачког филателистичког Савеза“ добио је понуду за упис у стално чланство. Он је то одбио са необично смелом и пркосном манифестацијом: да не може примити понуду чланства пошто она долази од оних који су окупирали његову земљу!“

Овакав одговор могао је да дође само од високо моралног човека, чврстог и светлог карактера и дубоко надахнуте националне свести. Био је један од малог броја људи који су дали печат и смернице нашој филателији и зато га наша средина не може, не сме заборавити ни приликом овог јубилеја.

С. Остојић

ИСТОРИЈА БАЛКАНСКИХ ПОШТА

Доносимо извод из „Историје балканских пошта“ коју је написао Живојин Пауновић још 1929. године. Због ограниченог простора узели смо само део који се односи на организацију пошта у Србији.

СРБИЈА

У Србији за достављање вести и писама у средњем веку, у доба пветања српске државе, владаоци су као и другде употребљавали гласнике пешаке и коњанике, а на њихову службу и на тајну било усмених било писаних вести обраћао је особиту пажњу цар Душан, који је одржавао сталну везу са својим вазалима и суседним државама. Но падом државе (1459) престаје сав писмени саобраћај међу грађанима и дописивање вршено је само између турских доглавника међу собом и са Цариградом. Саопштења међу грађанима вршена су од уста до уста, дакле усмено и по правилима, јер и пи сменост не беше довољно развијена а одржавала се само по манастирима. Путова је било врло рђавих а најбољи је био и сада чувени „Цариградски друм“ од Београда преко Смедерева, Алексинца, Ниша и Пирота за Цариград, који су Турци одржавали у добром стању за своју сопствену потребу.

У првом устанку (1804) указује се неоспорна потреба за дописивањем и бржим разношењем вести између вођа народних. КараБорђе као врховни вожд обраћао је велику пажњу на пренос вести и писама и почео је уређивати „мензулане“ у свим већим местима, не бранећи поред својих сопствених гласника да и други држе исте. Ове мензулане биле су друмски ханови (гостионице), који су служили за поштанске постаје и у њима су храњени коњи спремни увек за размену путујуће поште. Но то је било тако примитивно и неуређено, да се о каквом већем поштанском значају у Србији У то време не може ни говорити, јер период времена од 1804—1813. обележен је у историји Србије углавном као период борбе за ослобођење од турског господарства. По неким аутентичним подацима налазимо да се у ово време на многим местима помињу „поште“, али да су под тим именом подразумеване напред описане мензулане. а не државна надлештва са одређеном организацијом.

"13