Filatelista

zaštićeni od uticaja kiseline u koju se stavlja kliše, pa će kiselina nagrizati samo one delove koji nisu zaštićeni. Tako se dobija kliše na kojem se nalazi mnoštvo uzvišenih tačkica većih i manjih površina. Kada preko klišea pređe valjak sa bojom, on će premazati uzvišene delove ma klišeu, pa kada tako premazano kliše otisnemo ma hartiju, ostaće otisak samo tih uzvišenih delova. Tamo gde su površine tačkica mamje na otisku će se videti svetlije površine, dok će tačkice sa većom površinom stvarati tamnije površine, pa se tako dobija jedna polutonska celina. Kao jednostavan primer možemo uzeti pečat, jer i kod pečata kada ga pritisnemo na jastuče sa bojom, boja će premazati samo uzvišene delove pečata koji će ostaviti otisak kada ga stavimo na hartiju. Rasteri se razlikuju po broju linija na jednom kvadratnom samtimetru a vrste rastera određujemo imajući u vidu kvalitet hartije na kojoj će se štampanje obaviti. Tako se za novinsku hartiju uzima raster oko 30 linija, što znači da će na jednom kvadratnom santimetru biti 900 tačaka. Za štampanje maraka, naročito ako se štampa vrši na kvalitetnim krednim hartijama, klišea se rade sa rasterom od oko 80 linija, t.j. oko 6.400 taсака na Jednom kvadratnom santimetru, i zato se ne treba čuditi što se ma ovakvim markama bez neke jače lupe ne može uočiti podela slike ma tačkice.

Kada se marka štampa u više boja, onda se izrađuju klišea za svaku boju posebno. Prilikom snimanja koriste se odgovarajući filteri koji omogućavaju da se na film izdvoji ona boja koja želi da se snimi. Obično se višebojna marka štampa u četiri boje: Žutom, crvenom, plavom i crnom. Na otisku će se videti daleko veći spektar boja, jer se štampanjem jedne boje preko druge dobijaju nove boje. Mešanjem plave i žute boje dobijamo zelenu boju, žute i crvene naramdžastu, plave i crvene ljubičastu itd. Visoku štampu poznajemo i po tome što klišea i slova prilikom štampe vrše izvesan pritisak na hartiju što se može uočiti naročito na ivicama.

Kada smo kod visoke štampe da kažemo nekoliko reči i o stereotipiji, jer su prve srpske marke štampane stereotipnim klišeima. Umesto da se radi veći broj klišea, moguće je da se jeftinijim postupkom izrade stereotipna klišea. To se postiže tako što se kliše utisne u naročiti karton — stereotipnu matricu, pa se zatim u matricu naliva olovna legura i tako dobijaju stereotipna klišea. Danas se stereotipija uglavnom koristi u novinskim preduzećima za izlivanje ploča za štampanje novina rotacionim mašinama.

Ravna štampa se deli ma litografiju i ofset štampu. Litografija je starijeg datuma i njen pronalazak se pripisuje Alojzu Senefelderu (1771—1834) koji je svoje prve uspešne rezultate ostvario krajem osamnaestog veka. Litografija se naziva ı kamenotisak, jer se štampajuće površine malaze na ravnom kamenu.

Za razliku od visoke štampe, gde smo videli da su štampajuće površine uzvišene a neštampajuće miže, kod ravne štampe su i štampajuće i neštampajuće površine u istoj ravni. Naime izvesna razlika postoji ali je ona toliko mala da je zanemarujuća. Štampanje je omogućeno hemijskim osobinama vode i masti koje se me jedine. Na kamenu, odnosno na ofsetnoj ploči štampajuće površine pokrivene su određenim hemijskim supstancama koje sadrže u sebi masnoću. Kada se preko ovih površina pređe vlažnim valjkom, štampajuće površine neće primiti vodu, a neštampajuće će primiti. Kada posle toga pređemo valjkom koji nanosi boju (koja u sebi sadrži masnoću), štampajuće površine prihvatiće боји а пе štampajuće neće. Kada se posle toga naprav1 otisak, na hartiji će se nalaziti otisak samo štampajućih površina.

Raster kod visoke štampe Raster kod ravne štampe Raster kod duboke štampe Litografija se danas koristi samo za izradu umetničkih slika, a razvoj ofset

štampe uzeo je velikog maha i zbog svojih velikih proizvodnih mogućnosti preti da prevaziđe visoku štampu.

4