Francuski romantičari i srpska narodna poezija

та 0

сачували су за њу извесно поштовање које врло добро служи машти. Пећине су свеше, веле Далматинци; свакако тиме изражавају неки неодређени страх од тајни земље. Њихова поезија личи у неколико на поезију Осиана, и ако су они становници Југа...“

Но право интересовање нашим крајевима у француској књижевности почиње од Наполеонових ратова по Далмацији и француске окупације „илирских“ покрајина. Пошто је наполеоновска епопеја, или авантура, била свршена, официри и чиновници француски, који су се по војној дужности или административној потреби бавили у „МИлирији“, описивали су своје утиске, успомене и опажања. Тако је чинио, поред осталих, Малте-Брен, својим описима Хрватске и Далмације, у 1809, тако 1812 доктор Шарл Бота, у успоменама о своме путовању у Далмацију, такве | су Живописне Шешње по обалама Босфора и Далмације из 1815, од дипломата Пертизјеа, тако Историјско п полишичко пушовање у Црну Гору, од пуковника Виале де Сомјера, гувернера которске покрајине,

СИ Согтпе ош ! јтапе, пуге ХУ, Пе5 Афеих а Коте сЕ је Уоуасе а Метве, сћар. 1Х.

3