Gajenje poljskih useva

50

Исто тако бива и са обрађеном земљом. Истнна је, да умјетно обрађивање много ране земљи доприноси, ал’ је п то мало прама оному, што човек од ње изискује. Много је то, што се у сену ж другом усеву земљп одузима! Пак то је онда нрнродно, да у толико земља слабија бити мора, у колико јој се нестица одузме, п тако је земљодјелац прпнЈ т ђен бар онолико јој повратитп, колико јој је одузео, и овај се посао зове гнојење. Ал нетреба то мпслити, да је гној готова рана биљу; није! него гној даје оне твари, од којих се разтварањем и трулењем са водом и тд. бпљу рана готови. И тако је свака твар гној, која у себн оне пастице као и бпље пма, и која је тог својства, да се у онај вид претворити да, у ком га биље усисатн може. Биљна се рана дакле састојп од честп из воде, угљевите киселине и нишадора, а од чести пз извјестнп неизгорими рудни земни честица. Ми имамо дакле гноја од биљнп остатака, жнвотињскп избаца п руда. Људске п у обште животињске пзбаце су најудеснпје за гнојење, јер су оне у стању земљи одузету снагу да поврате. Свп ћемо ми добро знати, да је пепео уобште добар гној; а п избаце нпшта друго нису, него пепео од оне у човеку изгореле ране; мокраћа има у себп у води растопиме, а тврде пзбаце нерастоппме твари. Кад дакле ове твари изтруну, а оне повраћају земљп од чести рудне твари, а од чести се претворе у угљевиту кпселпну п нпшадор, пли се пак све ове у једно споје п дјејствују разтопљпво на друге у земљи налазеће се хранеће тварп. Избаце су те зато обшта и најглавнија гнојећа средства. Кад би се дакле све избаце, биљнн остатцп и т. д. којп се на једном газдалуку налазе, за гнојење употребпли, тада бп запста, ако не снагу земљи повисилп, а оно бп је бар у једнакој сназп одржали. Земља би дакде оно натраг прпмпла што је издала, пак бп опет ону пређашњу снагу себп повратила. У колико су пак ове жлвотињске избаце у обш т е за гнојење добре, у толпко неби могао рећп да су увек најбоље, а особнто онда не, кад је земља неугодно састављена, пли ако јој се сејањем