Glas naroda

114

\

У ВРЈШШ ЈЕ НАШ СПАС! I. У последљим годинама дошли смо до увиђавности, да опадамо и пропадамо у овим крајевима, да не напредујемо ни тамо где смо скроз и скроз своји онолико, колико битребало да напредујемо према времену у комживммо. Кад смо почели да хватамо рачун, шта нас свеубија и затире, згрозили смо се, почели смо веБ да очајавамо, да 1е нас као Срба нестати са лица земље. 0чајање је мати многих беда, оно замућује бистар поглед, заноси памет. Човек у очајању не ради онако, вао што би ваљало да ради, да се спасе и подигне» да се оснажи и окрепи, он живи на сумце па куд пукло да пукло. Очајавајућ о себи и о нашем народном животу неЕемо се помоћи. ГовореЕ о своме пропадању неВемо се подићи. Ми треба да радимо, сваки собом, сви заједно у братском друштву, да се изчунамо из зла што нас дави и сатире. Треба да се оканемо грехова и порока, који су нам разјели и тело и душу, треба да пренемо новим, бољим животом. Нетреба да скрстимо руке као преблаги Јеврем, па, да чекамо што је сурено нека нам буде. Не треба да будемо бабе, да вечито наричемо, ово нас уби, ово нас сатре. — Треба да будемо људи! Кад смо веБ сазнали да смо запали у зло, да смо огрезли у мане к пороке — не ваљајмо се и даље по њима; него тражимо пута и начина, како ћемо се отрести овога зла, како Еемо ударити бољим путем. Било је пре нас јавнога говора*) о читавом низу мана и порока наших. Нз тога разговора изишло је што но реч, да нит ваљамо себи, нит својама, готово да не ваљамо нп Богу, ни људма. Казало се и доказало се да не живимо мудро и умерено, да убијамо своје здравље, жене су нам нероткиње и разметкиње, куЕе су нам са раскоша и лудих обичаја осиромашиле, са сувишна трошења а немарна инеразумна рада измакла нам се земља из руку; у занатима смо неуки, у трговини слаби, у сваком знању и умељу још смо деца, у јавним пословима смо несложни, један другом завидимо, један другог рушимо и обарамо, из дана у дан све нас је мање — а сурено нам је зар да сасвнм пропаднемо. Ајде некје све то тако али ево ми ћемо да кажемо другу реч. Није нам суђено да пропаднемо! Ми нисмо још тако пали а да не можемо опет устати. Ми се нисмо још толико упропастили а да се неможемо оноравити, да не можемо доЕи опет на своју стару снагу. Јесмо ли се сами упропастили? Рецимо да јесмо. Чекамо ли ми да нас когод други спасе из наше пропасти? Не чекамо. Па кад нечекамо а ми у се и у своју снагу, па шат још није доцкан. Вели се да су нас убиле наше ро!јене мане. Кад смо пали са мана, онда нема друга пута него: * Купи књигу: Зашто нашнарод у Аустрији пронада? стоји саио 30 новч. Добићеш јеукњижари браће Јовановића у Панчев).

дижимо се врлинама! Који човек пао са нерада — у раду му је спас. Који је човск опао са болести, тај Ее се подићи здрављем. Ко је клонуо са пезнања тај Ее се опоравити знањем. Ко је посрнуо са сдабости, тога Ее уздиЕи снажно тело и душа. Кога је убила неумереност и нечистота, томе помаже само умереност ред и чистота. Питајте све лекаре на свету па ево главе ако знају другог лека. Не помаже у нас клин клином, него клин маљем. Мане и пороци не лече се новим манама, веЕим гресима, него на место мана, развијај врлину, јер она подиже, снажи и даје живота. Вели се, нит смо сами како ваља, нчт смо на свом огњишту како ваља, нит смо у друштву како треба. НеЕемо да набрајамо какав јеевакиоднаспо себи. Ајде нек смо сви и сваки чудо и покор, али Еемо прво да набројимо штасве требадасуврлине сваког појединог човека па да буде човек. Човек, ајд да речемо сваки од нас, треба даје мудар и паметан да зна и уме. Човек се науком учи да позна свет, да зна свачему свога узрока, да зна нашто је све, да може тиме да одржава, да развија себе и своју снагу. Човеку је наука будно и бистро око, којим разгледа и сазнаје све што је око њега, испод њега и изнад њега. Кад човек развија памет своју науком, ондабогати самсебе,јер ко много зна и уме лако му је да живи у свету. Мудро ли ти је рекао онај мудрац, када се провалио брод на ком је путовао, па му другови ударише у запевку што изгубишесав свој иметак: Ја, вели, носим све своје благо у себи! Наша је мана незнање. Са незнања живимо у глупости, верујемо којекакве празноверице, гатке и булазнења, слепи смо код очију. С!а незнања немамо толико памети и мудрости да погледамо у напред, да оценимо сваку ствар и сваку прилику. Са незнања не рачунимо што носи дан шта ноЕ, не простиремо се по губеру, не управљамо се по својој снази. Отуда је да живимо безрачуна, да упадамо у свакојаке незгоде и неприлике, да се излажемо силесиЈи опасности, да убијамо своју снагу и подривамо живот свој. Незнање је мана, болест — знање је врлина, лек. Нико се нијеродионезналица,никосеније родио научен. Човек остаје незналица, човек постаје зналац. Данас је лако знати и умети, али без муке нема науке. Ко још и данас чами у незнању сам је себи крив. Усваком месту имамо школа — зар за то, да стоје пусте? Наши учени људи пишу књиге и новине, казују у њима знање и умење — зар за то, да ми завијамо у њих сир и сланину? Знам да Ее који мудријаш реБи: „Е гле ти овога тај би хтео, да је цео свет учен, да су сви господа, а ко Ее клепати брајко?"