Glas naroda

аво зна стенограФОвати, јер осведочио сам се, дазнају прости људи песме певати. но исказати их незнаду и ако ју исказују, нарочито их погрешно изказују. Ја сам пре осам година као шестошколац у село, Сусек у госте мојим рорацима у дошао био, те ми беше та околица у округу неке полдруге миље за онда ловиште народних песама, како ми се је на лову збило, то ћу у еледећим цртицама преповедати: На југоисточној страни Сусека леже више сеоца, међу тим селима су пријатни крајеви: шуме долине, ливаде, поља и виногради, ту је травица, тамо ораница, ту је извор, тамо ноточиБ. Кроз цело лето ту марва пасе. Аркадија и Сицилија* су ту сједињени. Сви гајеви и лугови одјекују сапастирски „Ој ој,ој." који је тако меланхоличан и тако карактеристичан за сремске народне напеве. Неки напеви лиричних народних песама ове околице су тако тужни, да се човеку чини да певач или певачица плачуБи' пева, опет други су напеви надахнути неким здвојењем Туде трилер се чује по врбњацима крај Дунава. Он се обеси на крају сваке китице као какав титрајући свилен кончиЕ, те се напослетку изгуби у беззвучни издах, јер га певачица држидотле доклегод јој пара не узмањка. Поскочних напева је размерно мало у сремским народним песмама, бар у овој околици, кодико их је год, сви су нарочито бурни. Међ' најтужнијом меланхолијом и највеселијом поскочицом сремски народни песама нема и т. д. нема никаквог' посредујућега напева; у тим народним песмама иде све у најдивнију аллегру (брзини). Срце сасвојимударцима нв може нагле такте достигнути. Јуначке и у опбе епичне песме певају се тако, као и код других народа — рецитативно као у говору. Било је неког пролетнога дана. Снабдевен са оловком, артијом и смодкама ударим кроз главну улицуиз села напоље. Време бејаше као обичноураном пролећу, нешто мутно но ипак још доста пријатно. — Пастире у сусечкој околици није тешко наћи. Гди је у шуми земља разрита, тамо је и свинско стадо близу; а и сами пастири дају разпознати своје бивалиште са својим гласним певањем, јаким гласовима и играма па и мени не беше од нужде дуго тражити стадо и пастире. На$ем четири дечака, око шеснајст година стари; један се зваше Гојко, други Вељко, трећи Јово а четврти Радо, као што сам после сазнао; с њима беше Јелица, 1>евојка око једно десет година стара. Из далека сам видио, гди се гаће на скакајућим дечацима лепршају. — Боси и гологлави у самим гаћама икошуљици — опаеани са широким по^асом — играху неку игру. Њиове торбе и шешири лежаху један овђе, други тамо. Јелица се није бринула за игру ових дечаках, те наполгласно пјеваше једну песму. —

* Аркадија је грчка а Срцшија талијанска покрајина.

Еад ме дечаци угледаше прибдижавајућег се и смодку пушећи — пођоше ми на сусрет, те као на заповЈед из једног грла сва четворица поздравише ме с' овим речима. Господине молимо вас дајте намједан комадић цигаре!" Ја на то прережем две смотке сваку на две поле, те дам сваком по један комадић. Већега весеља у њима додуше немога пробудити, „ви сте се сада играли?" — упитан их. „Јесмо господине". А како се зове ова игра ?" „Узко.,ко ... — рече Гојко — виде пак да се шкандализујемнад тимизразом, хитропоирава неновољни утисак „Узко. коб . . е" с' тим, шго ми рете, „ми знамо једну игру, која се пак са свим боље зове, али нас четворица не можемо ју играти, за исту их мора више бити, барем осморица нас", Мерухим запалише сваки свој комадић цигаре, те су са мном заједно пушили, као да смо се ме!?у собом окладили, ко ће између нас најпре своју смодку изиушити; меру тим се приближи и Јелица, која нас из близа као нема и равнодушна гледаше. „Еј момци попјевајте ми коју пјесмицу, да чујем како знате певати!" — „вјерујте господине — рече Гојко — незнамо." Сваки ће одвас добити једну целу цигару, — ако ми какву лепу песмицу узпевате." Дечаци се засмеше задивљени тој понуди, као оно у пословици циган" белом хљебу«. Радо намигне Гојку а овај опет Вељку. Јови и Јелици. Сви петоро ступе на страну, прислоне главе један другом, тер се брзо на само о том посаветовашешта ћеду певати. Ја сам си мислио: хоћелштогод једанпут бити, те ћутећки чекао сам резудтат посаветовања њиовог. На једанпут скоче сви предамном. Гојко рекне следеће: „знамо једну песму, али неје баш лепа." „Била ма каква, лепа или ружна, ништа за то, само дедер попевајте! „Па хоћете л' нам збиља онда свакомуједну цигару дати?" Запита Гојко ради још једног потврђења од моје, а ради умирења од њихове стране. „Да како!" још једанпут потврдим, те показа им пуну руку смотака. Сада узеше дечаци Јелицу, која се из прва каооно млада нева стидљиво устручавала, па напошљедку ипак к' њима приступи у средину. Сви петоро се ставише предамномбаш ко војници, узедошесе за раме, тер запеваше ову песму: „На брегу је жута куЕа Дај Дуна Дунаве*) Дуна вода х.тадна У тој кући стара мајка. У те мајке мдада кћерка У те кКерке млади јахач У јахача дрне очи Он је крето' моје тело Еао медвед старо дрво" Кад су одпевали, дам им обећане смодке. Сиротој Јелици ђевојки нисам имао шта дати. а обећао сам јој, да ће други пут већ шта добити. На тај

* те двб врстице опетујусе после сваке арсти песие.