Glas naroda

Месец се небом шеће . . . А зрак мулако слеБе На »срце" села мог; Ту коло лако шири. Ту жељу сродно пири Гајдашев јасни рог! . . . Сад тамбур ситна гласа, Ил' врула иза паса Легујне гласак свој . . . А отац, мати, гледе; Ох деца, кол'ко вреде У игри слављеној! . . . Па де је песма красна, Што цура витостасна Сад драгим пева, хој! Па де је тол'ко сласти, Што немож' ни искасти, Мој китњаст, лаки пој! . . . Ох! Овде груд што нема, Дал' тамо и сад спрема За мене, вес'о крај? Та сад ћу тек да знадем, И среће да имадем: Еад имам' наки рај! . . . Ј. ГрчиЋ-Миленко

ШТА ВРЕДИ ДОЈИЈМ! Приповетка једнога лекара. Баш сад је трећа година од тога времена, беше ноћ каоданас, снег је вејаопо сокаку, да сисе чисто угушити могао: ко улицом ираше једва нађе пута, а улице беху осветљене Фењерима. Ја сам био позван код богатога трговца вароши.Тај јечовекживео сретно, што но веле људи. Он је направио „партију" вакве ћешувароши иу селу тушта и разноврсно наћи, а у такој једној партији рекла је нека жена: да ти ниси мој муж, баш ме се неби ни мало тицао... У кратко тај човек беше сретан и то двоструко, јер жена му је носила благословени терет под срцем. Кад сам ја ступио удворану породичну, баш се служио чај. На окупу беху само родитељимужевљеви и женини,и још једна сестра „благословене супруге." Све собе беху отворене, загрејане и осветљене. Млада госпа ваља да прави комоцију, те је пролазила кроз све собе горе доле. Баш се ни један корак није чуо по меком ћилиму. Приступим и ја друштву. Матере су шиле рубље за дете, а сестра је везла неки фини посао: у ћошку је стојала колевка, покривена вастором од зелене свиле. Кад год је млада госпа, по надогу материном у побочним собама ходала, говори10 се је о оном тешком часу, што га сви скупаочешаху с неком зебњом и уживањем. Свако ти је то у

т послу било, саио да слатком чеду буде топло имеко у колевцн његовој. Мени су нарочито наложили, да се постарам за какву здраву и добру дојиљу. Сестра паметна и племенита млада госпа, премда слабога састава, рекне: „Ја се нисам никад усудила, да у« змем дојиљу за своје дете, а радовала би се, да је и Мара не узме. Ужасно се разбесим, кадвидим како се размажују и кваре те дојиље: поступа ее с њима као с краљицама, несмеју ништа непријатно чути а уз то им се даје све што је најбоље, па шта да буде после од њих? Каква уплива мора да има то на осталу женску чељад? Ова без труна погрешке на себи, мора такој грешници и лакоумници да се повинује, мора да отрпи сваку Вуд и брезобразлук њазин. Тоје заиста квариморал иужасне човека." Мати госпе те обрецне се мало опоро на њу и назове је сањалипом. Мени пак паде у део та част да опровргнем предрасуду мужевљеву: жена остаје дуже лепа ако не доји сама своју децу. Разјаснио сам му, да, је тај назор лажан и неприродан. У томе приступи млада госпа, па да је неузбудимо, морадосмо окренути разговор о чему другом Певало се, причало се о разним лакрдијама, да је развеселимо. Та лепа млада жена седећи мирно и немислећи на себе но само на будућност, изгледала је као светитељка каква; и највећи грубијан и дивљак морао би је с пуним решпектом предусрести. „Беше подоцкан кад сам кући пошао; уз пут помишљао сам,какоје сретно то чедо, што ћесе скорим родити, кад га толико љубавна наручја, толико радосних очију ишчекивају. На улици умалме не обори мећава, тако сам замишљен ишао. С тешком муком приспем у свој стан у породиљскомзаводу. Таманда се попнем по каменим ступенима, али предамном уздигне се нешто. Еожа ми се најежила. „Шта је то". викнем. „Ох боже! — беше одговор, „ако богазнате смилујте се на мене". „Ео сте?" Невоља! Невоља! одговори некитужан гаас. „Умрећу и ја и чедо моје". — При светлости опазим неки женски стас, главазамотаиа у велику црвену мараму, а брише снег са лица. Зазвоним брзо. Сиротица обгрли ми колена и викне јецајући: Боже мој! зар морамо умрети? Дошла сам из Н . . . . шест сахата хода. Ни сам могла више издржати. Прстом су показивали на мене. Овде у крчми исмеЈали су ме и ннсу ми дали конака; нека неотесаница хтеде ме злоставити, и ]а одох даље. Нисам смела у другу крчму и ев, овде самчекала, шат ми бог пошље какво милостиво срце." „Јецајући и тресећи се од зиме јадиковала једевојка, док најзад отворише врата. Пробудим једну дадиљу, наложим јој да спреми девојку у кревет,наредим све и за један сахат спавала ]е тврдо, само јој се тело кадкад грчевито трзало. Нисам могао дуго заспати. Морила ме нека мисао коју нисам појмити могао: шта осећа тај свемогући у себи? Он, који једним погледом гледи онде матер