Glas naroda

р " БРОЈ 20. „Г Л А С

При издисању је најлепши обичај у Лутерана. Код њих неБеш чути јаука, не Пеш видети цмакања и узнемиривања. Сви клекну око самртне постеље, те се тихо у себи моле за покојникову душу. Самртник их и не види, јер прн издисању око јако ослаби; осим тога они се тако поређају, да их и не може видети. Јамачно с тога, што увиђају, да мора човеку тешко бити, кад види све своје око себе, а мора их за навек да остави. То је веома леп обичај и наш свет би боље чинио, дањега усвоји, него што ирима од бабе и мајке глупости и лудорије. Још није душа из самртника, а они га иеП спопадну, те купају. Ту је јадања и врачања сваке врсте. Гледе, хоће ли се новампирити, па ако нађу да хоће (но којим знацима то не знам), а они му забоду трн у нупак. Да не буде ведогоња (опет као вампир), укивају му глогове клинове под нокте и пресецају жиле испод колена, да не може устати. Да је за научно исиитивање, рекао би народ, да је грех сакатити мртво тело. Овако није. — Носле га одмах обуку и наките, па метну на самртни сто. Међу тим (но гдекојим крајевима) заиђе чељаде из куПе по свомселу, те I виче: „Хај'те на каритад!" и сазивље свет надса1 мртником. Мати, сестра или која рођака наричу на изменце над мртвацем, а где није рода, онде најме „нарикачу." Па то је онда искрена жалост! Слушао сам, где жена у сред нарицања стане и мирно наређује, што ће се готовити за даћу, па опет продужи. Хоће и друге жене из села да плачу и наричу, а свака уме нешто да приповеди, како јој се нредсказало, како је сиромах покојник рекао ово или оно и т. д. Где се толико говори, ту није праве туге, јер дубока, права туга осећа, || ал' не може да изрече. Још се мање жали, кад се ноћу скупе, да „чувају мртваца". Ту се пије, а често и наздравља, ту се приповеда о вампприма, ведогоњама, вукодлацима, вештицама и т. д. па све крај мртваца. Ту је управо школа на!ј ше нразновере, ту чује млађиод старијега, па даље распростире. Деца се из детињства устраве; после се боје, трзају и презају иза сна, чим чују за кака мртваца. Често се иразболевају кад се нреплагае. Још чешће се разболева чељад, што је вавек око мртваца, које са нејела, са силна плача, које са бдења и умора, са мртвачкога задаха. што га дише цмакајући мртваца и т. д. Неки још иду и гологлави, иа се I могу зими са назеба, а лети са ирипеке јако I поболети.

Н А Р 0 Д А." ГОДИНА VI.

Толико шкодимо у тим приликама сами себи. Па све то не би било тако страшно (мада је већ и то доста) само да дочекамо, да нам самртник баш доиста умре. Ал' тога није. Наш свет и у иоследњим часовима не чува много самртника, а је ли испустио „последњи дах," онда мисли, да је и умр'о, да не чује, да не види, да не осећа, да нема у њему живота. Јауче се ио вољи, купа се, бију се клинци под нокте, склапају се очи, стискавају се вилице, опружају се силом ноге и т. д. Све се то чини одмах, чим је самртник „издахнуо" и мало је, да га још врућа не метну на самртнн сто. А је ли доиста умр'о човек, чим је испустио „последњи дах"? Наука каже, да није. Са последњим дахом стане истина живот у једном важном нрибору, у нлућама, ал' то куд камо није цео живот. Ту је још срце, мозак, кичмена мождииа, живци и крајни огранци њихови: а све то не може на један мах умрети. Иолако и постепено умире једно за другим и каткад ваља доста времена, док све изумре. За мозак, кичмену мождину, живце (осим оних који владају кретањем тела) и огранке вели се да најдуже трају, ван ако је смртиа боља од њих, да дакле самртник још дуго нза последња даха, мисли, чује и осећа и т. д. За доказ, да тело не може на мах умрети, наводе се иримери од животиња, па баш и човека. 11 сами сте видели, где н. нр. заклану волу после читавог сахата задркће месо само од себе, а рибу са свнм изудите и она се још нраћака. Колико је мртваца што не охладне и не укоче се за дуго; што ће још дуго нза последња даха ноказати живота, ако му чиме (н. пр. електрином) јасо нотресемо живце. ОбријаЈ и опшшај мртваца, одсеци му нокте, чим издахне, па сутра ћеш наћи, да је све то мало нарасло. Наравно да ту ваља добро мотрити, а особито ово иоследње тумачити и другим узроком. Ал' свакако је доказано, да човек не може на један махумрети, него да се живот мало по мало гаси. За колико времена после последња даха човек са свим умре, то је различно. Веле да живот може неколико сахата (па још н дуже) трајати, а да срце не бије, а да се не дише. На хоћете ли још одмах после последња даха спопасти свесна жива човека с вашим лудим обичајима? Ако имате срца и сажаљења, ви ћете га мирно оставити у ностељи (као и други просвећенији народи), док се у њему живот не угаси. Онда можете нарицати како хоћете, ал' вас не ће чути; не ћете се вајдити.

15 4