Glas naroda

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

^ ГОДИНА IV.

! нр«о, тебије писано, да и :за лопове радига и течеш, а друго, шта је он крин, гато му је сурено, ј да тебе краде и да од крађе живи? Та он сиромах само оно чини, што му је но вољи божјо.ј суђено, да чини и ако је ту когод крив, то само можеш бити ти, јер ти нротив Вога устајеш, ти не дага да се његова одре^ења на те'и и лопову извргаују. То је добоме највеПе безумље, али ко то призна, мора уједно признати и то, да је и вера у судбину најиеће безумље. Овде ми нада на намет један грчки мудрац. кога пријатељи судбине у своју обрану наводе. Тоје мудрац Зено. Он је једном ухватио свог слугу у крађи и почео га казнити; но овај, место да је за опрогатење молио, рече му: „Како ме мозсега I тући, кад је то моја судбина да крадем?" На то [ нитање веле, да је мудрац одговорио: „Јесте мој синко! теби је суђено, да крадеш, али је теби уједно и то суђено, да за то кажњен будеш." Из ових речи обично се изводи, да је кажњење р1;авих људи умесно; но то је заблуда. Јер кад су они само слепа оруђа у руци божјој, онда они по здравој памети не могу бити одговорни за зла де! ла, па ни кажњени. Ту може бити крив и казне достојан само Вог, и ко би и човека казнити хтео, учинио би највеИу ненравду. Но тпкво кажњење не само било би ненраведно, но и са свим излигано и лудо; јер кад би људи у след неодољиве судбе зла дела чинили. онда њих никаква казна не би могла застрашити и принудити, да оно не чине, што им је суђено. Кад би човек зе неку судбину привезан био. онда би најнаметније било, кад у какву болест паднемо, да скрстимо руке и да чекамо, да се оно испуни, што нам је су|јено и онај, који би и најмањи корак у то име учинио, да изгубљено здравље жжрати, учинио би највећу лудост; јер против одређења судбине ништа се не да чинити. Но где је тај и најпростији човек, који не би у болести каква таква тражио лека ? Он зове свештеника, да му се за здравље Богу помоли, он тражи помоћи и код самих бајалица и врачара, код оних, које на жалост ни ваљана ручкане умеју зготовити. а. камо ли болнике излечити. Његова унутарњост вели му, да он није за судбину нривезан и он паметно ради, што се од зла отима и лека тражи. Желети би само још било, да наши људи једном за свагда раскину с оним жентуринама варалицама, којима је највише до сатљика ракије и до неколико крајцара, а најмање до човечјег живота стало, па да носле свршене молитве потраже

помоћи код оног, кога нам само свето Писмо у болестима препоручује. То је доктор , лекар, који је учио, по чему се болести распознати и како се излечити могу. Њега дабоме онисују врачаре као незналицу; јер како би оне иосле живеле? Но не слушајмо, гато нам оне о њему говоре, веК што нам сам Бог преко својих угодника вели. Ово су његове речи: „Лекар нек се не удаљава од тебе, јер ти је нотребан." Имајмо на уму те божје речи и тражимо од сад код оног лека, кога нам сам Вох тако топло препоручује! Хоће ли једном то по наш народ срећно време доћи. кад ће наше општине увидети, да им је норед ваљаног свештеника и учитеља, тако исто преко нуждан и ваљан лекар или кад ће по иримеру нашег Спаситеља. који је био „лекар душе и тела", свештеници бити уједно и лекари? Но даће Бог, те ће и то време доћи, али дабоме даће само тако, ако и ми свом снагом прегнемо и сва средства, која нам здрави разум пружа на то употребимо, да себи гато лепшу будућност створимо. „Како удробиш, онако ћеш кусати." „како посејеш, онако ћеш пожњети", „ако човек не може бити леп и богат, може бити добар и поштен", — те иословице, које се код нас сваког дана чују. нека нас увере, да ни народ ни појединац не мора против евоје воље бити рђави несрећан, но да смо ми сами творци своје срећне или несрећнне будућности. Пођи за стара. пођи за цара, пођи за млада. пођи за врага. Том иословицом наговарају код нас девојкуили удовицудапође за своју ненрилику. Даје тај савет одвећ рђав, увериће се сваки, кад се сети, да је „стару човеку млада жена беда готова" и дастар муж увек подозрева на младу жену, од куд се рађа она црна љубомора, која и мужу и жени живот трује. Но ти случајеви одвећ су ретки. да стар човек младу удовицу или девојку узима; много се чешће догаЈЈа, да млладожења од 18 година узима матору девојку од 24 и више година. То не ваља, и треба баш обратно да бива. Људи који се у тим стварима разбирају, веле. да жена греба да буде у неколико година млађа од мужа; јер због материнских дужности њена се телесна снага брже троши и она за то раније стари, него муж. Да би дакле с мужем напоред ишла и с њиме се изједначила: треба да је жена најмање две, а највигае десет година од свог мужа млађа. (Наставиће се.)