Glas naroda

17«

БРОЈ 22.

„Г .1 А С Н

А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV. |

она к1ш Ранка Паункића из села Семартона, тамо блнзу Чакова. Мали Димитрије једва је оца и запамтио; мати му се уда по други ред. А кад је био по деветој ил десетој години, умре му и мати, те након ње остане њих четворо сирочади: Димитрије и браћа му Илија иЛука и нејачка сестрица им Јулијанка. Димитрија и браћа му врате се после смрти материне к сгрицу своме Грујици, а сестра им остаде у дому дедову у Семартону, где по неколнко месеци и умре. У Димитрију, или како казасмо, у Доситију, из малена се појавила силна тежња за путовањем и за науком. „ . . . од кога би год чуо спомињати Варадин, Вудим Пешту, срце би му, вели, летило к тим местам, желио бипознати људе, који у њима живу, и рад би био знати каква су у њима деца и девојке; ужасавао би се чујући да имаде шири река него Тамиш, и височији планина него унке око Семартона. ..." С том тежњом и неодољивом жељом погаао је мали Димитрије у школу у Чакову, у мештера (учитеља) Добре, ]ош за живота матере своје. „Имао је велику радост идући с букваром у руци у школу, само му је жао било, што му је буквар издерат био, будући из њега учио му брат Илија пак га је у таково состојаније метнуо, као да су курјаци из њега учили." Но жалост ову Димитрију с те му књиге подеране утоли после добри Добра, поклонив му нов часловац и пазећи га рад његових врлина боље нег другу децу. Кад је сироче ђаче Димитрије у школи већ псалтир узело п у школи се одликовало, прими га се његов тетак Никола Парчанин, којинеимајуБи мушке деце а „добра одвећ и милостива срца будући" — прими га се с намером да га одрани и васпита на место сина. И тај добри и мплостива срца човек, Никола, наумио био да Димитрија, кад се добро изучи, ожени и запопи. Али је наука из часловца и псалтира одвела малога Димитрија са свим надруге путе на стрампуте. Потоњи учитељ или магистер (ко што се сам радо звао) у Чакову, Стеван Микашиновић можда и нехотице заврти му мозак „православним исповеданиј ем" и другим, тим подобним „вештма". Димитрију се отворила воља за науком, те с тога за читањем. Али где је онда књига деци да читају — та ни данас их у нас нема, кб што би требало! Еуд ће и камо, већ хајд' у цркву, па

бар да је ту сад могао наћи жељан хране души својој; бар да је у цркви било књига српских ил ма и словенских за децу. Димитрије стане читати што му до руку дође. „Еад би год био у цркви, сакрио би се у олтар, дочепао би се влашког казанија или ти поученија, нак би читао до савршења црквеногправила; толковаше магистра помогло му је, да разумева ирологе (животе и чудеса светих): ни један иије остао не прочитат од њега; млого би га пута попови карали, штоквари(!—читајући) црквене књиге." Еле за две за три године па Димитрије изучи на памет и „влашко поученије евангелија" и прологе па би казивао „од јутра до ноћи", ко би га год хотео слушати, чудне оне гатке и бесмислице из пролога;. . . „гди би год мајстори и момцишили, ту би Димитрије ишао казивати казанија ижитија различитих светаца" и тако даље. Са свеци и светињом у памети својој тако посла имајући; напунивши своју главу детињску казанијама и пролози, а не будући ни мало кадар сврх тога како ваља мислити ни расуђивати науми Димитрије „савршено да се посвети." У тој занетости за светнњом у мал' што га некакав кадуђер Дечанац не одмами са собом у Турску; с њиме крадом пође Димитрије и доспу до манастира Сенђурђа, где их честита старпна Никола, ударив за њима у потеру, стигне те свог Димитрија врати натраг, па на-њ навали да га ожени. Но млади занесењак од тешке светиње ни да чује за то! Тетак Никола видећи, дакле. шта је и како је, науми другим нутем да покуша да свог посинка опамети, не би-л како год од светиње своје попустио: одведе га у Тамишвар к мајстору капамаџији и трговцу и да га на занат. Но, како се Димитрију већма милило писање и читање од игле и шва. то он у свога мајстора буде вшпе писар и рачунар него-ли шегрт на занату. Давао би му, вели, мајстор које какве старе од много година теФтере да нреписује, које је, вели, радо пословао, само да не шије и еспан да не намегата гато му није нимало по ћуди било; једва би чекао до недеља или који празннк дође, не да иде с други момци по Мали Фабрици гаетати се, но да се начита псалтира и катихизиса . . . Туђ хлебац једући и по вашари с мајсторем својим ходећи, стане се Димитрије мало ио мало разбираги и к себи долазити. Ал, где је среће, ту је и несреће; где несреће — ту и среће има. (Иаставиће се.)